Од оних сам који кишу не одобравају чак и када треба пољопривреди чиме, непобитно, искачем из смисла за колективну дисциплину. По томе му дође да је мени до мене макар и хлеба зафалило радничкој класи и поштеној интелигенцији. Мени је, опет, до сунца и плавог неба па нек земља испуца и ожедни као афричка. Можда сам такав зато што су ми читав живот све намирнице ницале у првој продавници, па сам инвалидан за разумевање важности метеоролошких законитости као што је ова, кишовита. Све једно, кад киша пада у мени проради онај исконски, човеколики нерв убеђен да ће то како је – остати заувек, и да постоји основана сумња да сунце више никада неће засијати. Пустим ли машти на вољу дође ми да себи одузмем живот методом престанка дисања, онако како је то своједобно покушавао Хогар Страшни. Од јутрос киша пада са невиђеним ентузијазмом. Као из освете свима нама који смо летос гунђали да је врелина само глупави, наопаки продукт шупљег озонског омотача. Пљушти, и као да поручује – а видећете тек када, после мене, снег завеје улице и кровове, долине и брда, моторе аутомобила и електрично осветљење, када мрак и лед заплешу последњи овогодишњи танго уз гудачки оркестар северца! Тачно, стиже ружнија половина године да нас из летњих, препланулих прохтева врати на фабричко подешавање умотано у шалове, капе и вунене рукавице. Док гледам сиви акварел урамљен штоком прозора дневне собе, слушам најромантичнији стих EX YU рока у коме се каже – “Нико није знао сакрит сузе ко Марина…“. Чудо једно како визуелни и звучни ефекти умеју да се поклопе. Не преостаје нам ништа друго него да се стиснемо до првог наредног сунчаног дана који је, како сазнајем из добро обавештених извора, већ кренуо ка нама. Добар дан, драги пријатељи!