Један, из града већег од Уба а мањег од Београда, пита одакле сам. Ни мање, ни више! Ја кажем, а он – где ти је то? 

         Где ми је то? Где је то, мени? Пааа, мени је то изнад желуца, ту између леве и десне преткоморе, ако немаш ништа против. Мени је то у центру света, тачно на средини ромба Ваљево-Шабац-Београд-Лазаревац. Мени је то где теби није. Ту ми је. Аааааа, одакле си ти?

         Име његовог места има две речи и, у поређењу са језгровитим У Б, састоји се од онолико слова колико треба за германске дугословке у којима владају сугласници. Знате оно: obersturmbannfuhrer, или још горе – rindfleischetiketterungsuberwachung. Задишеш се док изговориш. Кад попуњаваш формулар направиш застој на шалтеру. Извини, а где је то теби? Уууууу, нашао се увређен. Каже – Па знаш ли ти да ми имамо једнога који је био министар! И једнога који је био глумац! И једнога који је играо у Партизану код Томе Калоперовића, до душе повремено! Ми бре имамо кобасицијаду, купусијаду, сајам пољопривредних машина и низ других културних манифестација! И универзитет са ПВЦ столаријом! А шта код вас стане, кад се зовете Уб? У,б? “У“ и “б“? М’с’м, стварно, шта стане?

         Шта стане? Ништа. Осим пролећа са липама и птицама. И босоногог лета. И пурпурне јесени. И празничне зиме, на две залеђене реке, скоро престоничке. Не стане ништа, само главна улица “која се зове варош“, пола живота ослоњена на парк, пола на трг. Једно брдо са свевидећом спомен девојком и два школска дворишта за три школе, као космодроми. И базен уместо мора, и Спортски центар уз градски центар, и кафане од којих једна припада искључиво пензионерима. Не стане ништа сем међународног позоришног фестивала, Златног дана и Убских летњих вечери, музичких и читалачких свечаности. Сабили се, замисли, фудбалски клуб стар 100 година и позориште и библиотека из 19. века…где стану (?) У праву си ти, Уб је толико мали да га Убљани носе као брош, а Почасни грађани као орден.

         А и немамо никог. Можда оног који је играо за репрезентацију света, са бројем 11. И оног са бројем 9, за разоружавање Арсенала. И оног из Челсија и Манчестера. И оног који Немцима протура кроз ноге на светском првенству. Немамо, немамо… Не знам, онај из убске Радуше…мало министар унутрашњих послова Краљевине Србије, мало градоначелник Београда, мало српски премијер… Или убски Совљачанин, проглашен за најзначајнију личност ваљевског краја свих времена, филозоф, редовни професор Универзитета у Београду и члан Краљевске академије који у научни свет унесе само педесет две новине – ено га пред Гимназијом. Или убски историчар и филозоф чије су “Мисли“ више обогатиле књижевност него неки цели опуси – ено га пред библиотеком. Или Раша глумац, по ком се зове сцена у Народном позоришту и годишња глумачка награда. Или Аца писац, његови су “Развојни пут Боре Шнајдера“, “Мрешћење шарана“, “Тамна је ноћ“…вероватно ниси чуо, а како и да чујеш… Или онај Калиновчанин од чијег се иметка граде цркве и чије се вино пије на дворовима. Или онај проналазач најкраћег пута до људског срца, онај доживотни капитен српске интервентне хирургије, онај ког не зову стално, већ само онда када је тело ближе небу него хлебу. Немамо никог… Јер, све ово што имамо, шта је то спрам твог Калоперовићевог резервисте.

Један из града већег од Уба а мањег од Београда, питао ме – одакле сам, и где ми је то. На крају, питао и ово:- Је ли, да ти мене мало не зајебаваш?- Ма јок. Шта ти пада на памет.