ЈЕСТИ ИЛ` НЕ ЈЕСТИ, ПИТАЊЕ ЈЕ САД!(исповест запитаног)

У царство добре хране упао сам релативно касно. Тек после партије фудбала која је трајала, отприлике, три деценије. Али, упао сам ка Џингис Кан, без обзира, милости и мере. И, у првој години окупације, угојио сам се тридесет килограма. Данас, по дометима апетита и запремини желуца, ја сам тираносаурус рекс. Када ми, ускоро, лекари забране слатко, слано, кисело, љуто, вруће, хладно, масно и сексуалне активности – само ћу код овог последњег бити дисциплинован. За остало, баш ме брига.

Знам, једна етиопска, самоубилачка дијета продужила би ми живот. Међутим, живот је, ма колико дуг – ипак превише кратак и непоновљиво леп, да би га сакатили факирским саморестрикцијама. Узму ли се у обзир димензије вечности, ионако ћемо далеко више провести без кухиње него са ролованом прасетином. Искрено, пробао сам у пар наврата спасоносно упливавање у јабуково сирће, јогурт са 0,5% млечне масти и бљутаве, незачињене чорбе. Али, уместо телесне масе, губио сам пријатеље, онако изгладнео, нервозан, увредљив, нетолерантан и загледан у дно празног тањира. Пре или касније, сурвавао бих се из небеских висина самоконтроле у дубоку нирвану преједености, и постајао онај стари, питоми медвед по ком се пењу деца.

Зашто да држим дијету? Своје најважније плесове сам отплесао, званичне утакмице одиграо, а и они којима је требало да се допаднем – већ су починили ту животну грешку. Испуњавам све услове да остатак живота будем оно што јесам: двоножни рептил парка из доба јуре који једе све, од живих коза до задњих точкова Ланд Ровера. ЈА САМ ГЛАДАН!