До пре десетак година, упркос давнашњем градском карактеру и навикама, Уб је имао лице румене тетке са села која свраћа петком доносећи сир, јаја, непрскане јабуке и флашу ракије зачепљену комиљком. Из времена када смо, рецимо, ми били млади, загледани у Београд (и даље), заљубљени у Џенис Џоплин и Џимија Хендрикса, касније у Џона Траволту и Оливију Њутн Џон, немамо ни једну заједничку убску фотографију а да се на њој не види и дух руралног ког нико није звао у кадар. Колико смо само желели да наша варош почне да личи на оне мале америчке биоскопске градове од којих се, половним Бјуиком, до Њујорка стиже за сат времена возећи право. Па онда, да улице буду широке, обележене и бар толико осветљене да се не запиње о корење дрвећа решено да изађе из подземља тротоара. Да градски парк оздрави од трулих грана и да их замени новим, брзорастућим. Да његове бетонске стазе уступе место модерном плочнику, налик париским, по којима су Стевица Марковић и Милош Милошевић чували Алена Делона и његову Натали. Чезнули смо за спортским теренима, нарочито фудбалским, на којима, овде на Убу, неће бити нужно уганути зглоб на свакој одиграној утакмици, нити ће трава неконтролисано расти док игралиште не постане савана, згодно једино за јурњаву гепарда и антилопа. Романтичне шетње уз Убачу биле су ходпо кртичњацима и дивљем бусењу који су ометали корак и бркали мисли ионако збуњеним првим рандевуима. Желели смо да живимо сред стамбених квартова са сјајем видљивим из свемира, уместо нахерених куђерака без снаге да одоле ветру и времену. И, када смо почели да губимо наду да ће се то икада десити, када је и референдумски остало да је Уб – Уб, а Београд – Београд, десило се чудо! На празним длановима вароши никле су зграде са лифтовима и подземним гаражама. Матичној реци је продубљено корито, бокови култивисани бетонским коцкама и мерним инструментима и тако јој одузет карактер лошег господара. Спорту, једном од знамења, такође је регулисан ток: Градским стадионом “Драган Џајић“, Аква парком, затвореним базеном, функционалном Халом спортова, Спортско рекреативним центром у срцу града, Спортским центром “Матић“ на ободу и мноштвом шарених и меких дечијих игралишта уз школске и стамбене објекте. Улице су постале некако престоничке а тротоари покривени мозаиком обојених коцки, уоквирујући Градски трг израстао из Градског парка у тај виши статус урбаног постојања. Горе, на брду, поред Шепковца, деценијски мрак и неред побегли су пред канделабрима, бетонским стазама, простором за седење, вежбање спортиста и забаву малишана. А и она румена тетка сада има тезгу за бели мрс на пијачном простору који подсећа на апотеку. Уз све то, близина “Милоша Великог“ спојила нас је са главним градом за мање времена него што је спојено Петлово брдо са Славијом и Теразијама. Данас се комотно може закључити како овде, на Убу, време не губи ни онај који своје амбиције, планове, афинитете и судбину везује искључиво за оне градске средине које га неће лишити ни једне једине могућности. Изгледа да је Уб ког живимо постао фактички део Београда, уместо некадашњих неуспелих политичких и правних покушаја. Ово је добро место. И, лепо нам стоји на свим фотографијама.