Синоћ је, у убској Хали спортова, у 4. колу Лиге европских шампиона за одбојкашице, екипа наших девојака, ЖОК Уб, поражена од пољског састава Grupa Azoty Chemik Police, rezultatom 3:1. После почетних 1:1, утакмица се ломила у трећем сету када је Јована Бракочевић, Српкиња у тиму гостију, преузела иницијативу и одлучила меч.

Пораз од реномираног пољског шампиона није горак јер су Убљанке одиграле храбро и без респекта. Такав приступ је “медаља“ којом спортиста једино сам себе може да окити, уколико је кадар да, пре свега, победи оног противника у себи који се огласи увек кад се намериш на јачег.

Него, има ту још нешто, гледано из угла старих убских спортиста. Некада је крајњи “територијални“ домет такмичења која су се пратила подразумевао републички оквир, ни педаљ више. Када би се когод пласирао у Српску лигу, Уб је устајао на ноге а освајачи ранга дочекивани и третирани као професионалци, тек успут радно ангажовани у локалној самоуправи и престижним друштвеним предузећима. Тај, највиши ранг за који смо, онако ондашњи, бивали способни, гарантовао је датој генерацији директан упис у историју ововарошког спорта, и то златним словима! А ово синоћ, ова одбојка коју смо за мало изгубили, била је ЛИГА ЕВРОПСКИХ ШАМПИОНА, такмичење само за оне са необоривим доказом да су, осим себе,способни да победе и све остале. Да је неко раније, пре само десет година, говорио о Лиги шампиоје на на Убу, ко зна за шта би га прогласили. А ето…

Такође, ово микро поднебље деценијама живи културу по којој у спорту нема превише места за девојке, ма колико су ту и тамо, кад се отму предрасудама, показивале да су неке од њих способније од момака. Изгледа да је судбоносни корак за ове наше а европске спортске висине, био онај на који се одлучио Дарко Глишић када је од (нагло и беспотребно формирана) два женска одбојкашка клуба направио један, сабирајући сву ту вековима потискивану девојачку такмичарску одлучност.

Најзад, фантастични борилишни ентеријер убске Хале покривен ТВ камерама које га преносе у свет, као нешто неодвојиво од синоћнег ранга такмичења, нас старе убске спортисте подсећа на време када су нам тако изгледали снови. Лепо је.