Полако али сигурно све више сам део екипе која даље види кад се осврне. Ту и тамо, па опет ту и тамо, кажипрстом у раме, куцну ме насмејане девојке које су ми красиле младост на потезу Општинско брдо-Градски парг-Црквена порта-Школско двориште…Слушам предавање проф.Параментића и гледам кроз прозор учионице а напољу – пролеће… Одлазим у војску, недовољно искусан за погубно дејство алкохола од синоћ, кроз јутро стратуса – плитких, сивих и једноличних, баш онаквих какви облаци треба да буду кад неко одлази у војску… У аутобусу, којим се са београдских студија петком враћам на Уб, да ми шта не промакне, знојави кондуктер цепа карту љут што не поштујем нумерацију седишта (ма, ј.би се матори)… Дочекујем Нове године у хотелу “Тамнава“ уз вокално-инструментални састав из Ваљева, резервишући карте недељама унапред… Скачем у Градски базен у инат “авангардном перформансу Клокотристичког театра“ и згранутом сезонском чувару КЈП “Ђунис“… Код “Циша“ играм пантомиме и асоцијације са Весном Павловић и Снежаном Кнежевић, са Митом Благојевићем, Владом Тадиђем и Владом Крсмановићем… Кева ми прави баклаве и Реформ торту, доказано – једина особа која се сећа мог рођендана… Постижем трећи гол против ФК Крушик који представља најлепши гол моје каријере а ја, доказано, представљам једину оособу на свету која се тог гола сећа… Кумујем пријатеље и женим ону коју волим… Један сам од оних коме се деца рађају у Ваљеву а родитељи сахрањују тамо где су изабрали… И, када све саберем, изгледа да сам овде пустио веома компликовано корење и постао случај тежак за пресађивање. Неки, опет, којима лични корени не пробијају ни ђонове ципела, грде ме што нисам радио у Загребу, што нисам мало становао у Љубљани, што нисам шопинговао у Риму, Бечу и Будимпешти, што ни једном у животу нисам прелетео Велику Бару. Што никада нисам летовао ни у Африци, ни у Азији, ни у Аустралији… Што сам одавде озбиљније био одсутан једино за време службе у ЈНА и што, седећи на Убу, никада нећу изоштрити ни дух ни ум… Другим речима – да сам неопозиво крив што сам неопозиво туп… Међутим, драги пријатељи, ја за то не дајем ни пет пара. Знам да свако ко хође да упозна свет мора да уради једну од ове две велике ствари: или да га пропутује целог, или да се никада не помери из тог једног места. Тако да, сви који кофере уопште не распакују, и ја који их уопште не пакујем – на крају, опет, дођемо на исто.