Неки млађи не могу да верују, неки старији неће да признају али за нас Титове пионире, у оно време, ретке породичне крсне славе су биле синоним за неку врсту тугованки посвећених умрлим рођацима, палим борцима или неком трећем кога више нема а дао је живот за наше боље сутра. Ми смо се, зато, уместо својим славама, радовали Првим мајевима – Међународним празницима рада, 25-им мајевима – Данима (туђе) младости, 29-им новембрима – Данима (заједничке) републике и 22-им децембрима – Данима ЈНА која је по разорном потенцијалу била самопроглашена за четврту војску Европе, све док није погинула ратујући сама са собом. Ако си тада ризиковао са крсном славом, житом и колачем, морао си да испрескачеш све тековине НОБ-а и НОР-а који су цркву ставили на листу непрепоручљивих наркотичких средстава, прогласивши је опијумом за народне масе. Неки, довитљиви, су се сетили па на Никољдан, шатро, славили деци рођендане. Тако је један мали питао мајку зашто им гости не долазе 17. јула и 11.новембра, када су он и брат рођени, него 19. децембра кад нису. Мајка је одговорила: – Слушај ‘вамо, ако сабереш те датуме, 17.07. и 11.11. па поделиш са два, добијеш тачно 19.12… Је л’ јасно? Јасно. Мама, ипак, зна најбоље… Међутим, почетком деведесетих, када више нису хапсили због “Ко то каже, ко то лаже Србија је мала…“, када смо престали да се именујемо са Југослав и Машинка, и српска деца поново почела да се крсте као Милице и Лазари, као Ружице и Немање, дошло је до националног отрежњења. Али и до колективних опијања на крсним скуповима пријатеља и рођака где је непобитно утврђено да су та окупљања, у ствари, радосна, да се на њима пева, свира и не шапуће. Да се на славу долази лепо обучен а не као да си се случајно затекао, да се иде главним путем а не обилазницом и да се води цела породица а не само они који знају да ћуте. Е, баш почетком тих деведесетих, моја генерација се примакла својој тридесетој, чврсто решена да се жени и удаје, да формира породице и у сопственој режији почне да прославља дан свог хришћанског светитеља. Било је то онда када смо са својим будућим супругама, држећи се за руке, стајали на крају лагодније половине живота па, испред амбиса неизвесне сутрашњице, храбро учинили корак напред. Некако у то време формирале су се “славске екипе“, састављене од тачно одређених људи који ће вам у наредне три деценије бити гости, и обрнуто. Једни другима долазићете смерно, достојанствено, са поклонима у папирним кесама и до грла закопчаним кошуљама… Све док се са аперитива не пређе на главно пиће од ког се заврћу рукави и пева за октаву више. У суштини, били су то уиграни тимови са окосницом од прекаљених младића, милион и један пут печених на ноћним кафанским ватрама, све док им не нестане цигарета или се сажале на конобара који устаје у 05,30. Сада су се окупљали, тзв, приватно, на крсним славама израслим у свечаност над свечаностима пошто, као такве, подразумевају испуњење и духовних, и етичких, и телесних захтева постављених пред човека. Јер, истовремено, посвећен си православној традицији и сопственим коренима, налазиш се под присмотром супруге коју, јадну, ниси оставио кући, а и пиће је јефтино да јефтиније не може бити. И, што је најважније – нема фајронта! Данас, толико година након повратка крсног имена у наше куће, када га не морамо звати другачије од онога како се зове, и када смо поново постали оно што некада бисмо, па нека кошта шта кошта, ценим да су ови породични празници благодарни у сваком смислу. Крче нам будућност баш онуда куда морамо, јер би се другачије поново изгубили, па били смешни, што другима ни по јада, него и себи, пред огледалом. Даље, устоличавају нас у сопственој кући, тронизују ако хоћете, све нека је та кућа и на сред пута, што рече велики Јован Цвијић, бар ће се знати да у њој има некога и да том некоме припада. Међутим, славска окупљања – комшијска, пријатељска, кумовска, братска, једнокрвна, многогодишња, понекад, осим предвиђања будућности и дефинисања садашњости, исправљају и прошлост претварајући нас у победнике и тамо где то нисмо били. Довољно је само да и људи и ракија буду добри. Истини за вољу овде, код тих “козметичких“ корекција појединачних прошлости, морам поменути сопствену славску екипу чији сам члан целе три деценије. Ми смо се до краја прве половине деведестих некако и држали онога како је стварно било, жалили за неким пропуштеним шансама, признавали грешке, заблуде и узалудна младалачка радовања. Правили смо пописе кривина у којима нисмо смотали на време, читали именике оних које нису дошле на први рандеву и листали протоколе утакмица изгубљених на домаћем терену. Сећали смо се фармерки из Трста одузетих на Царинској контроли, кечава добијених због преписивања, неположених пријемних испита, најебавања у војсци и свега осталог од чега нам се, углавном, састојао живот, па се томе кисело смејали. А онда, не знам тачно ни кад, ни код кога, онда када смо постали отпорнији на сећања него на алкохол, нарочито помешан, почело се са нешто другачијим причама. Причама које су, тада смо још увек у то били сигурни, само малко заобилазиле факте. А те полуистине су најгоре: то ти је и јесте и није, па ти сад види где се завршава једно а почиње друго. И што се чешће понавља – граница ти је нејаснија, померљивија, неважнија. Претпостављам да смо ту границу, из године у годину, све више уцртавали онако како нама одговара, пошто није било никога ко би се бунио. Тако да је тај тренд безазленог прекрајања наших малих историја последњих година довео дотле да ја, лично, више појма немам шта се са нама заиста догађало. Ко је оно возио мој ауто кад се преврнуо, да л’ нас је или није слагала она риба (како се зваше?), добисмо ли ваљевску Будућност кад нас је водио Паца? Како смо оно прошли са цариником из Словеније, шта сам имао из марксизма и откуд ми баш на тим факултетима? На бар седам, или осам, задњих слава кум децидирано тврди, а остали га подржавају пошто се и они “добро сећају“, да је “кеца“ мог маторог излупао неки кретен из Обреновца ком сам дао један круг зато што сам “добар и несебичан“ (ја, опет, нешто мислим да сам се слабо дружио са Обреновчанима). Затим, она Маријана, не да није дошла, него је дошла два сата раније и чекала на киши код киоска преко пута робне куће ( не знам, можда, ја бих реко да је било онако ко у песми). Све утакмице чијих се резултата не сећамо најбоље – ми смо победили, и то у гостима, слабе оцене уопште нисмо добијали, у војсци смо имали једну рупу у жици за бежање у град коју нико никада није открио, а и царинике смо радили као задње фрајере и зарађивали толико да нам више није био важан новац, него да се народ обуче. Мајке ми. Данас је поново Никољдан. Срешће се пријатељи, најпречим путем, раширених руку… Да се загрле и трипут пољубе, да певају и говоре на сав глас. Да пуна кућа слави оно што је њено, да се тог свог не стиди, да га не прећуткује и да га више никада не мења за туђе. Да се напијемо. Да се напијемо, него шта! И, да коначно рашчистимо јесмо ли или нисмо, својевремено, изударали оне Сарајлије када су на екскурзији зајебавали дебелу Снежану из IV 3… Право да вам кажем, не сећам се најбоље али, како која слава долази, све ми се више чини да смо их разбили ко звечке!