Пошто сам љубитељ планете Земље, мој локалпатриотизам се не зауставља на Убу. Чак ни на Србији. Понекад је по карактеру балкански, или европски. Па, и планетарни, ако помислим како је скоро немогуће да диљем комбинација космичких услова нигде не постоји овакав или другачији облик интелигенције, наравно, са супротним интересима и приоритетима. Али, за ову прилику, останимо у општинским границама, иако се оне не виде, галактички мерено. По карактеру и “личном опису“ ниједан, па ни мој локалпатриотизам није политички обојен јер би му таква обојеност уништила изворну логику. Другим речима, мање сам заинтересован за назив механизма који овде гради и запошљава, а много више за грађење и запошљавање. Или, на трећи начин, за Уб је приоритетно да има човека спремног да своје лично име заложи за убску преку локалпатриотску потребу. Оног који ће решити овдашње проблеме пре него сви из окружења реше њихове. И који ће тако, решавајући наше, пристати да постане њихов “проблем“.
Пре неколико дана, ту у комшилуку, платио сам паркинг казну због три /3/ минута интермеца између првог и другог укуцавања оног четвороцифреног броја. Када сам замолио дежурне момке да ми опросте тај тежак прекршај, одговорили су да је немогуће пошто, не само да сам очепио минутажу, него и улично место 5 цм левље од прописаног. Тако да, за такво “бахаћење“ не постоји оправдање у овом континууму простор – време.
Разумео сам их и пре него су прешли на суштину: “А и шта је вама Убљанима да платите једну обичну казну за паркирање… Онај ваш вас је позапошљавао где је стиго! Због њега, не може се од вас ни у РЕИК, ни у “Меиту“, ни у “Крушик“, а и аеродром сте запосели! Дао вам је Глиша плате, ред је да одвојите неки динар и за наше комунално! Не љутиш се, ваљда? А и довукао лову из Београда, пицно вам град, пролазио сам…“. Кад је постало јасно да ми спаса нема, а у складу са сопственом природом коју сам и до тад једва спутавао, решио сам да реплицирам: Пролазио си, наравно да си пролазио, с обзиром да је таквима задржавање код нас забрањено ако су без путних исправа. Ниси понео пасош, је л` да? Е, јбг… Него, је л` може да се плати овај пенал у кешу, да заобиђемо администрацију? А биће и за пиво! Само, после посла.
Возећи према Убу, уживао сам у малој слаткој победи у “цинизму на хронометар“ и размишљао како је, пре Дарка Глишића, тек један председник општине Уб имао толико јасан статус “ванредно способног играча“ коме се замера само то што представља “противничку екипу“ – Мира Фаља. Јер, и Фаља је своје лично име исклесао у синоним за овдашњи локалпатриотизам ослоњен, као и Глишић, на сопствену организациону памет и умешност позиционирања у оквиру политичке поделе карата.
Изгледа да је мерна јединица успешности једног председника општине управо то – колико је “несимпатичан“ другим подручјима. И, колико га за то боли уво.