Било је то онда када у нама није постојало слободно место за кајање а у хотелу слободно место за седење. Онда, када смо током новогодишњих ноћи скупе плацеве на седмом небу добијали на поклон, и када је снег био ружичаст а не досадно бео, леден и воден.
Узимали смо столове са највише места а опет, неизоставно, водили тешке преговоре “о проширењу“ са бркатим шефом сале укуцаним у тесни сако уских ревера. На своје будуће жене, које су пиле вермут из чаша замочених у шећер, трошили смо дух до последњих финеса, покупљених из књига Моме Капора, Душана Савковића и Миодрага Булатовића, из филмова Милоша Формана, Оливера Стоуна и Френсиса Кополе и, наравно, са улице, од мангупа који су нас учили када се вињак пресеца кафом без шећера. Били смо ватромет контролисане одушевљености њеним изгледом и збирка лаких фазона на свој рачун што, проверено, добро иде пре сентиш-стискавца на подијуму за игру.
А, скоро обавезно, сто до нас, ћутао је смркнути брачни пар у ком није остала ни мрва онога што реагује на анимир музику и новогодишње вече. Погледи су им лутали по тракастим завесама и употребљеном есцајгу, док су седели леђима окренути београдском урнебесном оркестру. Насупрот наше лептирске усхићености животом, изгледали су као неко ко је одлуком надлежног органа, под претњом принудног извршења, осуђен на заједнички боравак у хотелу “Тамнава“ на Убу, од 20 часова 31.12.1984, до 01 час 01.01.1985. У ствари, представљали су савршен пример онога у шта се ни по коју цену не смемо претворити. …………………………………………………………………………………………………………………….
Од тада се променило много тога. Неки добри момци више не станују овде, пристајући на живот пун градског превоза и радног времена, а неке лепе девојке, уместо да још увек буду лепе, само су доказ колико године немају милости… Због прождрљивости изазване стресом и неправилне исхране, сви одреда, носимо двадесет килограма вишка а пред огледалом, на сопственим лицима, видимо мрежу бора у коју смо заувек ухваћени. Нагађамо од чега све болујемо и уморни смо одавде до вечности. Толико смо загазили у живот да нам се указује супротна обала.
Ето. А већ сутра, незадрживо и непоткупљиво, раскалашно и прегласно за свој узраст, у све то умешаће се још једна Нова година. За супругу и мене тражим сто за двоје, ако постоје тако мали новогодишњи столови. Нека нас сместе негде у ћошак ког виловито коло заобилази у широком луку, у ком се музика најслабије чује а подијум за игру уопште не види. Или – до најгрлатијег друштва са очишћеном првом годином на “Сингидунуму“ које ће нам се, између пољубаца, подсмевати на прекомерној употреби озбиљности. Нека нас сместе било где, сасвим је све једно, пошто смо овога пута чврсто решили да поноћ не дочекамо пред ТВ-ом у пиџамама. Зурићемо у тамно браон ламперију, у окачене радове академског сликара и плитке тањире за торту милион пута опране… То што ће нам се понекад додирнути чаше, биће једини видљив знак вишедеценијске везе. Остаћемо мртви трезни и ћутати `до зоре` јер, после толико тешких утакмица, нема потребе да се једно другом препоручујемо речима.
Све што смо имали да кажемо – рекли смо на терену.