Непознати пљувач је јучерашње поподне провео грицкајући семенке на клупи уз атлетску стазу. Испрљао је нешто што му је, као Убљанину, поклоњено у вери да ће поклон бар умети да цени ако не буде умео да га користи. Ни у ком случају аљкавост ту не долази у обзир. Чак и да је тај прелепи простор за трчање његова приватна својина, наслеђена у правој линији од оца, од деде…толико је уређен и некако свечан, да једноставно нема смисла оставити га оваквог или, још боље, довести га у овакво стање. Аљкавост не долази у обзир и да је одмах после тих семенки одселио на другу планету са које се неће враћати – јер нема смисла да те људи по ђубрету памте.

Ако случајно нека од камера покрива и овај део атлетске стазе, било би добро идентификовати ко је клипан који једући бљује око себе и после ког, тамо где му је била задњица, остане папирно паковање слаткиша, мада су свугде около канте за отпатке. Идентификовати га и вратити на место овог маленог злочина, али не због тога да узме метлу и уреди где се унередио. Не зато, учиниће то уместо њега они добри момци из КЈП Ђунис, увек способни да више покупе него што клипани проспу. Треба га вратити и натерати да ту, на прелепој атлетској стази СРЦ Школарац, одради један тркачки тренинг фудбалера! Или да облети, као Среја Нинковић на моје очи, 17 кругова (5 км) у оном ритму! То би га требало натерати! Тако бисмо постигли бар две ствари: прву – научио би да атлетска стаза служи за трчање а не за пљување, и другу – после једног таквог тренинга вероватно му више никада не би пало на памет да дође и пљује по ономе што је осталима за потребу и понос. Чоколадице Марс и Сникерс, као и бундевино семење, јео би искључиво у својој самотној соби, једином месту где је изразити фаворит.