Рат је толика страхота да га ни непријатељу не бих пожелео. Ко год страдао, мерне јединице су исте. Нема веће будале од онога ко се смеје туђој несрећи. Јер, нема твоје и моје несреће. Нема наше и њихове. Све су несреће заједничке.
Жао ми је Запада: мож’ мислити кол’ко се мучи да осуди другог што ратује пред својом кућом у исто време док сам ратује хиљадама км од свог дворишта… Како Запад себе у томе назива? Крије ли име од савести? Или је баш све на продају.
Запад туђе хоће, своје не да. Међу туристима, био сам пред западним храмом и питао водича зашто су потпорни стубови толико различити један од другог. Одговорио је – ови су опљачкани у Азији а они у Африци. А четири бронзана коња, мора да су одавде? Не, то је отето у Константинопољу. С тим да су то што видите репродукције, оригинали су у лагумима. Зашто, побогу? Зато да их неко не би отео, рече водич. Читаву своју ренесансу Запад је платио туђим златом. Још су богати од давних далеких згаришта.
НАТО је западна војна организација на истом послу. Штити им политичке интересе. Значи – економске! А економија се или шири или једе себе. Распадом Варшавског уговора и СССР 1991, Запад види коначну прилику за “drang nach westen“. Жели више него што има, наспрам руског сачувати шта се има. Значи – америчка амбиција против руског опстанка. Овде је Украјина само ракетни полигон окренут ка Москви. Украјинско руководство пристаје на такав будаласт статус у тако будаластим околностима под уносним понудама Америке и Западне Европе. Уместо да уважи свој специфичан положај у односу на Кремљ.
Рат не почиње кад избије. Као свако “дивље“ дете, роди се много пре него га признају. Је л’ овај почео 2022. покретом Руса на Кијев? Или 2014, ужасима оружане репресије прозападних украјинских снага које су сатирале руски идентитет у Донбасу уз хиљаде и хиљаде мртвих (и деце, наравно)? Или 1991, од када трају јалови покушаји Москве да договори сопствену елементарну безбедност пред безмерном алавошћу “западних партнера“? Или 1945, на Јалти? Када је почео овај рат? И, још важније, ко га је почео?
До сада, Америка је имала 33 војне интервенције на туђој територији штитећи оно што су проглашавали својим интересом а сада се згражава што Русија коначно иде напред, успут, немајући куд друго. У згражавању је подржавају поданици, плаћеници, зависници, међу којима је већина већ осетила вашингтонски бич. Чије је лицемерје веће? Њима би Путин био добар под два кумулативна услова: да само оплаче руске жртве у Донбасу и да, као први играч на “срећу“, прихвати “украјински рулет“ с пуним буренцетом. Ни дебело компромисни Мински споразум из 2015. није читан као добра воља Москве. Шта више, Кијев му се смејао у лице. И, шта сад?
Светски душебрижници који се од политичке математике не одвајају кажу – Рат у Европи? Ужас! А у Африци и Азији није? Нити се рачуна не тако давни “Милосрдни анђео“(!?) Огрћу се плаво-жутим заставама рачунајући да је то “откуп“ за оно у шта су гурнули украјинску децу.
Није касно за Украјину са подељеним утицајем. Зло би било да јесте. Али, ако јој се баш толико удаје, то је највише што може добити као руски мираз. Совјетским ракетама је од Кубе до Њујорка требало пет минута, НАТО пројектилима од источне Украјине до Москве четири. Према томе, USA, GB, и остали знају да Russian bear ово види као питање живота и смрти.
Треба ли другачије?