(из личног искуства)

БЕЛИ ПЕТАО

Ратне приче нису као ловачке. У ствари, потпуно се разликују

          Ратне приче се разликују од ловачких измеђуосталог и по томе што се резултат ратног ватреног дејства екстремно миноризује. После лова – побио си све што је шушнуло и ено га препарирано у викендици на Дивчибарама! А, после рата, био си углавном интендант. Или, ако си уопште пуцао, пуцао си у вездух, светлећим ракетама. Уколико је шта и било од оног неваљалог, то се гура под тепих, јер се друкчије не може живети.

           После рата о рату се ћути, једнако као што се пре рата о рату лапрда. Поготову кад прођу године, униформа постане убедљиво најфлекавији део гардеробе коју цео живот вучеш за собом. Мислим да пад нивоа милитантног у крви почиње још на положају са ког, кажу, нема повлачења! Чим схватиш колико је њима јефтино твоје највредније, и колико је теби скуп сваки њихов стратешки минут осмишљен уз виски у салону далеке престонице. Зато, не ретко, у самом срцу истурене јединице, оне која сатерана у ћошак прво пуца па онда виче “стој“, оне која је сва од рата и убијања, од прекости и беса, од страже и неспавања – никну обзир, саосећање, милост и поштеда… После неког времена на првој линији, упркос свему, ако не полудиш,  буде ти жао  врапца да убијеш, прозор да полупаш… Заробљенике би пустио, мртве оживео. Између стража, то сам причао са Брком Сељаком док је прао мањерке, испирао чутурице и брисао мушему стола за којим се јело и пушило. Уопште, био је једини који је у вртлогу рата имао снаге за те мирнодопске послове, осталима сасвим неважне спрам истине да су “они“ на само 100 метара од нас! Тако је Брка практично потврђивао да је ту мимо сваког милиметра своје воље и, што сам га дуже слушао и гледао, више сам веровао да би то могао да објасни супротстављеној страни ако би им, не дај Боже, пао у руке. Његово проповедање “мирољубиве коегзистенције“ било је заразно. За нас неколицину, мене посебно, свако убијање постало је израз најдубљег бесмисла… И то баш у том неископаном гробљу. На тој изложби смрти која сама ураста у земљу. Где друго.

          На ноћној стражи човек свашта научи. Нпр, у мрклом мраку понекад је важнији периферни вид од оног директног, у тачку. Онда, шлем се види на ИЦ нишану а црна капа се не види, па ти црна капа може продужити живот. А и научиш да слушаш: тачно знаш када иде крава, свиња, пас, не дај Боже човек… Свако на свој начин “ломи багрење“. Мене је излуђивао само један бели петао који уопште није поштовао сатницу кокошијег спавања. Уместо да се од сумрака до свитања држи неке гране, он се као дух појављивао у тами моје зоне одговорности. Свашта сам помишљао због њега! Да га је неко случајно уплашио, зна се ко… Да га неко намерно пушта да скреће пажњу, зна се зашто… Да то, у ствари, и није петао, него нешто друго, зна се шта… И тако, тешка срца, одлучим да га убијем. 

          Дошао ми је на нишан као да му је досадила та исцрпљујућа несаница. Стао на сред плота ко да ће зору да најављује. Чини ми се да је пре полетело перје него што сам повукао окидач. На месту одакле је нестао још мало је падао снег. Био је то најсабласнији, најхладнији, најзлослутнији снег који сам видео. Што уби петла? Зајебаво ме. Петао те зајебаво?

          Брка Сељак ми је страшно замерио тај ратни злочин. Кад он кува кафу добијао сам задњи и онолико колико остане. Кад му је стигао пакет послужио ме као и све, не као најбољег друга. Нисмо више делили цигаре, нити смо причали о томе како је рат једно велико срање. Више ми није веровао. Две недеље касније, пошто нас је заменила Београдска оклопно-механизована бригада, раздужили смо се у Коцељеви. На убској аутобуској станици није нас чекао нико. Поштено. Иначе, Брку Сељака више нисам видео. Ако је жив, опет је сав у оним пословима око стоке и земље, са шакама као лопате. А, ако је исти, оног ми петла још није опростио, знам човека.

          Годинама потом, кад год су ме радознали клинци питали јесам ли у рату неког убио, говорио сам им истину: они пуцали на нас, ми на њих, али мој “особни“ резултат је 0:0! Нит сам ја кога нит је, као што видите, ко мене… Онда онај мој, љуби га тата, тада дванаестогодишњак, да најистинитију дефиницију ратне победе – У РАТУ ПОБЕДИ ОНАЈ КОЈИ НЕ УБИЈЕ НИКОГ И СПАСЕ СЕ ОД СВИХ! Је л’ тако тата? Тако је сине. Онда си ти победио, је л’ да?

 Јесам! 

Скоро да јесам.