Минулог викенда одржани парламентарни и председнички избори у Србији одсликали су јачање десних политичких странака што се, на прилично директан начин, може повезати и са актуелним међународним околностима налик новом праскозорју биполарног света. Конзервативно и националистички обојено разумевање стварности као широк захват укупног српског политичког укуса, нарочито последњих неколико деценија, пробуђено је, дакле, украјинско-руским сукобом и српским емоцијама везаним за исток. То је део политичке теже спреман да се одрекне  рационалности чак и онда када логичне дипломатске маневре не замера ни онај против кога постоји (само) официјелна уздржаност. 

Друга карактеристика овог најширег политичког изјашњавања јесте поновни неуспех, да тако кажем, најуспротивљеније опозиције која или ће пронаћи пут ка некаквој темељној, пре свега кадровској редефиницији, или ће и у наредном периоду представљати нејаког претендента на доминацију у Народној скупштини и Скупштини града Београда, а посебно на кандидатуру за функцију председника репоблике.

 Под три стоји солидан резултат социјалиста. Солидан у смислу да су опет у категорији првог саговорника власти са управо добијеним још једним мандатом. Јер, СНС, упркос  слабијим резултатима од оних на претходној изборној провери, и овога пута има стабилну већину која ће без великог напора а уз малу помоћ политичких пријатеља наставити да води државу. Најзад, очигледан је још један супериорни изборни узлет Александра Вучића ком, показало се, у надметању за место председника Србије први наредни такмац није ни до колена. 

Ово су основне контуре ширих околности у којима Уб треба да задржи постојећи правац и ритам развоја. С обзиром на политички континуитет ког су легитимисали минули избори – имамо разлога за оптимизам. Таква оцена не мора бити на темељу одређеног политичког укуса, довољно је да си породично, професионално, стамбено или ма како другачије везан за Уб као животни простор. И не мора бити донета по било каквом другом, компикованијем критеријуму од оног за који је довољно осврнути се на последњих десет година у којима је Уб инфраструктурно прешао дистанцу која раздваја једну варош од једног града. Наравно да је суштина таквог напредовања у високој политичкој позиционираности првог човека општине Уб, г. Дарка Глишића, одакле се лакше него обично учествује у инвестиционом креирању судбине матичног места. Тим пре што поменута висока политичка позиционираност председника наше општине није последица просте кадровске калкулације врха власти па је могла бити и другачија. Таква је, пре свега, због његових доказаних менаџерских и организационих квалитета а онда и непосредних, пријатељских односа са најутицајнијим личностима државе. 

Закључак је, неспорно, један: изборна воља грађана исказана 03. априла 2022, не нарушава друштвено-политички амбијент у ком је убска општина забележила успон раван или значајнији од оног из седамдесетих и с почетка осамдесетих година.