Лакше је у велеграду него у вароши. У велеграду, док с краја на крај, пола се заборави па све и да си власт псовао. У вароши, богме, подригнеш ли лево, с десна већ стигло – повраћао!,и то углавном по другима. Велеград, рецимо, појма нема о теби ни у шездесетој, а варош те зна и пре него си рођен. Зна ти оца и мајку, бабу и деду… У велеграду, буразеру, ни два жута нису црвени. А у вароши, три корне – пенал… Па види како је.
Велеград кука на гужву у јавном превозу. На додиривање ерогеним зонама непознатих сапутника, па њој непријатно. На помешан смрад зноја, ракије и фалш парфема ромских дистрибутера (мош` мислити)… А варош не кука јер, сем приватног, другог превоза нема. Варош ћути и трпи лишеност могућности да се код кумова на слави упропасти од алкохола и онда фино тролом врати кући. Ех, да јавног превоза у вароши има – не би се варош жалила на бели лук, неопране кошуље и остале ситнице. И не би се увек један жртвовао да вози кад се крене гдегод на теревенку, да у вароши има бар један трамвај у касне сате.
Велеград не познаје своје полицајце. Зато може да им дискретно понуди мито за опроштај личне грешке у саобраћају. Или да на “СТОП“ збрише у једну од милион замршених уличица које непрестано мењају имена и фасаде. Велеград може шта хоће. Варош – не може: како да поткупиш онога ко зна да си врата до врата са његовим начелником; или – како да побегнеш од њега, кад ћете опет заједно на родитељски са, Богу фала, задњом ратом за екскурзију… У вароши ти јефтиније да се сам предаш него да они дођу по тебе.
Велеград има само даљу родбину, ону коју посећује кад му се прохте. Кад му, да простите, зафали јаја. Петком поподне до недеље увече, и то је то – што би рекао велеград. Њега тетке, ујаци и стричеви не изненађују пред лифтом личне адресе, или заваљеног у тросед уз Лигу шампиона радним данима. С друге стране, варош сваког пијачног датума и вашаром, обавезно, открива колико није тиква без корена. И то, открива у сопственом дневном боравку ког, чекајући аутобус, запоседне сваки пут нова блиска фамилија. – Па, сад свратите мало и ви код нас! – Наравно, једва чекамо…
Велеград лако побегне с посла. Довољно да пређе коловозну траку, напусти досадни пословни свет и тако завара траг свом припростом али амбициозном шефу из унутрашњости. Забије се у мрачно ћоше кафеа неког петог кварта, наручи еспресо, узме новине и искључи мобилни. Лоцирале би га једино безбедносне структуре, да је којим случајем на “мерама“. Ал`, кога брига… Док, у вароши, та ствар није лабава, напротив! У вароши ни једна кафана није довољно далеко од радног места. И свугде је или твој директор свратио на вињак, или је његов пашеног власник локала. Или обоје.
Велеград нема комшије. Он те одмах тужи за американер после 16 часова. Откине ти брисач кад паркираш на његово место које, успут, и није његово. Не зове на ракију кад добије унука. Не плаче кад умреш. Не јави да се сели. А варош, варош дупло дуже плаћа мајстора само да не бургија кад људи одмарају. Ако јој заузмеш место, варош нађе друго, да се не посвађа, макар до тамо кисла ко миш. Задужи се па зове на част. Позајмљује ти и кад она нема.
Велеград се цењка на зеленој пијаци. Узима на комад. Или, проба па не купи. Велеград гледа тезгу, не продавца. Велеград, у ствари, гледа себе. И баш га брига за мраз и град. За сушу и кишу. А варош зна како је. Стиди се да обара цену туђег неспавања и стрепње, и да узме само колико њој треба. Узме више па нек се баци, а то што штетује – стиснуће се на другој страни. Наши смо.
Велеград не среће бивше љубави. Поготово не прву. Зато може да хода отромбољен до миле воље, без страха да ће налетети на ону за коју би волео да остане Тарзан из Макарске `81. Варош тај луксуз себи не може да приушти, јер насеље је насељено углавном бившим девојкама које прате туђе трансформације. Зато варош мора да увлачи стомак, фарба косу, стеже се бројем мање и лаже да му је све потаман кад год сретне стару љубав у некој апотеци, или код специјалисте у Дому здравља.
Велеград псује матер рођеном центарфору и ако није крив. Онако, с врха трибина, кад терен изледа као пакло цигарета а човек као бува. Варош не псује и кад дечко заслужи, и кад промаши зицер, и кад због њега изгуби. Како ће варош да га псује, кад јој је његова мајка предавала енглески… С тим да су страни језици, пошто их већ помињем, можда једино што велеградски живот чини тежим. Мораш да га знаш, бато! Иначе, нема конкурисања, нема запослења, нема напредовања, нема путовања, нема разговора, нема живота! Ко у велеграду не зна енглески – држе га у подруму док не оду инопартнери. Дотле, у нашој вароши, у служби је искључиво матерњи. И цео нас свет разуме. Ево доказа: Брадати незнанац на пропутовању свратио у варош па би да се распита како даље. Врти се натоварен огромним ранцем као по казни кад – наиђоше два домаћина која никада нису имала времена за туризам и остале беспослице. Ду ју спик инглиш?, пита пиргави с качкетом. Не брате, одговара први варошанин. Шпрехензи дојч?, упоран је страни фактор обувен цокулама и вуненим чарапама ко да није август. Јок, каже му други варошанин, ко човеку. Гаварит па руски? Слабо! Парле ву франсе? Е, то посебно не знамо јер није био опциони предмет у средњој школи, извини пријатељу… О.К, закључи Европљанин и оде у три лепе…
– Јебо те, јес` ти видо колко овај говори страних језика?
– Јесам, ал` шта му вреди…