Каже Драгана Шарић а Somewhere over the rainbow – каже неки дебели тип са неког егзотичног острва. Његов глас је хладан облог за врело чело. Пиво из фрижидера у Сахари. Топли чај у центру Северног пола.
Кад ме патосирају (што се у последње време често дешава) седнем за You tube као на онај чаробни ћилим и одлетим на врх крошње. Пробајте, уз пораз ништа не иде тако добро као сентиментална музика која подсећа да нисте баш увек били лузер. Ево, пре нешто мање од 24 часа, мој тим је водио са 2:0 против недораслог противника и био усамљен на врху табеле, а онда је недорасли противник два пута шутнуо на гол и изједначио на 2:2, доводећи у питање наше првенство пролаза (фудбал је море патње и тек по која кап радости).
Наравно, дошао сам кући прострељен, упуцан, бомбардован, разорен, у прединфарктном стању, четвороношке, као Илија Чворовић… Сео за комп и укуцао Somewhere over the rainbow, најлепши сентиш двадесетог века, песму која ми је, кад год овако загусти, помагала да побегнем са лица места. Онда се, као друг из војске, појавио Israel Kawakawiwoole, предебели домородац, чији је глас кристално плаво језеро у које се скаче пред ројем пчела, или када те изуринирају оволико колико су изуринирали мене. Његов глас и ова песма су, нећете веровати, две стране исте ствари а она, у садејству са крвљу обогаћеном алкохолом, дугу чини дохвативом. И тачно је, кад припити губитник боље размисли, па ни та дуга не може мимо света у ком све има меру и адресу, почетак и крај, своје одавде-довде, своје испред и иза… Нема шта, још два пива и још десетак пута Israel Kawakawiwoole – и стижем тамо, загарантовано. Негде иза дуге… Somewhere over the rainbow…
А тамо, знам сто-посто, лете искључиво плаве птице које људима једу са длана. У свежњевима по седам, сложени да једни другима не сметају, стоје сви моји сунчани дани, без прамена облака, без капи кише, кише која ме овде из дана у дан убија тако да умирем на рате, као Душан Прелевић. Тамо је и дрвени коњић са крова зграде у ул. Маршала Тита 133, у Руми, на ког су ме пењали када се врате са посла, или када сам био нарочито добар. И онај сладолед у посластичарници Марковић ког сам добијао само ако обећам да нећу јести брзо. И она шарена лопта коју су ми украли на игралишту Школе ученика у привреди. Тамо су моје прве „левиске“ са црвеном маркицом и прве „старке“ које ми је кева купила зато што је обећала а не зато што сам заслужио. Мора да је тамо и фишек пун звезда које су виделе када сам, оно, први пут, и када је предамном пукло ружичасто пространство о ком сам до тада, само слушао, а које је било лепше од свих испричаних прича и прочитаних Стартова, Плејбоја и Адама и Ева сакривених испод тепиха. Somewhere over the rainbow је и мој први положени испит на ПФ у Београду и сав тај победнички осећај, бољи од секса. И неки добри људи које сам волео, сада, сигурно, живе негде иза дуге јер им живот овде више не полази за руком. Тамо је и онај један једини валцер ког су одиграли моји родитељи, а ја их гледао преко сока од малине наивно верујући да су срећни. Тамо сам и ја, дупло млађи, дупло одморнији, потпуно спреман за све оно што ће доћи, такав да једва чекам да се нађем. Ако нисте знали, тамо су све моје пропуштене шансе залеђене секунд пре пропуштања, чекају ме да поново уђем у њих и да их немилосрдно искористим. Негде иза дуге мора да је и утакмица против недораслог противника у којој је, на крају, остало 2:0 за нас. Све је то тамо. Нема где друго да буде.