ГОДИШЊИ ОДМОР

Десет разлога због којих не треба ићи на море (1. Дуг пут, 2. Велика врућина, 3. Велика гужва, 4. Дружељубиве „комшије“, 5. Ноћни плач деце, 6. Масовни ритуални одласци на плажу, 7. Ветар и таласи, 8. Дијареја, 9. Аутомобил са мегафоном и 10. Бабе у бикинијима)

Први разлог

Као поданик саобраћајне технике увек сам се питао зашто је у аутобусима тако тесно и да ли та тесноћа значи да је људима важније јефтино (мање материјала) него удобно (више простора)? Колико подиже цену аутобуса ако се аутобуси праве са комотнијим седиштима од ових клаустрофобичних места за углављивање? И, шта то омета организатора 16-часовне вожње да направи бољи распоред путника у ком се, један поред другог, неће наћи два ознојена стокилаша који се додирују гузицама и боду лактовима покушавајући да сновима прекрате пут? 

Други разлог

Изгледа да се ствар своди на следеће: лети се, на одмор, из велике врућине  бежи у још већу врућину! У пакао врелих улица где сунце удара под таквим угловима да се хладови палми претварају у безначајне сенке на асвалту које никоме не могу да помогну! Овде се дође на ринглу балкона изнајмљених апартмана где се купаћи суши за пет минута а пиво постаје млако за минут и по`… Или се мазохистички пече на вулканском песку по ком безболно ходају само магарци дресирани за фотографисање и тамнопути продавци вуду-бижутерије који вас ословљавају са my friend (какви смо ми френдови буразеру, моји су френдови стотинама километара одавде). 

Трећи разлог

Овде нигде нисте први. Овде свугде морате да чекате. Бар 200 њих је мотивисаније да порани пре вас и стане у ред за хлеб и млеко, бар 400 ће заузети боља места за удисање лековитог морског ваздуха – једине наде за пасиониране пушаче и бар 600 сести у локалне кафиће, пре него се ви истуширате и упарадите, гледајући вас победнички-надмено док спадате с` ногу тражећи слободну столицу а сладолед од чоколаде вам се топи низ корнет, кроз прсте, на белу мајицу.  

Четврти разлог

Вероватно зато што сам екстремно тежак за формирање нових пријатељстава, судбина ми обавезно додели некога ко је екстремно лаган у тој дисциплини да десет дана станује врата до мене и да су нам терасе толико повезане да три пута дневно лепо видимо шта онај други једе. Овога пута био је то извесни Анђелко – рендгенски техничар из Аранђеловца, експерт за дружење са непознатим намргођеним типовима какав сам ја. Он не пије пиво, не пуши, не псује, не нервира се, не воли фудбал, не бави се политиком, синови су му један кувар, други балетан, понео је свињу у фрижидеру да летује јефтиније, кад он уђе у воду улази цела породица, кад изађе – излази (а воле да се купају, чудо једно), носи кинеске патике за једнократну употребу и мене ословљава са Раксон, што је англосаксонска модификација имена Радован ког сам добио по деди. Били смо на једној изнуђеној заједничкој вечери када је он жвакао и говорио а ја гутао и правио се да слушам хватајући, ипак, суштину предавања: боље је бити млад, богат и здрав, него стар, сиромашан и болестани. Шта рећи… Ко је са Анђелком одмор проживео – ни пакао му неће тешко пасти.

Пети разлог

Сурови интерес закуподаваца станова јесте да нас што више буде на што мањој квадратури. Зато ће се у неиздрживој близини вашег јастука наћи и један буцмасти двогодишњак који ноћним плачем (закупљен термин од 02,00 до 03,30) развија плућна крила зе неку долазећу Олимпијадуили СП у роњењу без боце са кисеоником. То је један чврст, компактан, постојан плач, такав да сан околине разбија у парампарчад и да му се родитељи не могу  супротставити ни једним дозвољеним средством. Слушајући га у дугим бесаним ноћима, размишљао сам о оном Мексиканцу који је због својих кмезавих близанаца скочио кроз затворен прозор и, срећан, на лечењу провео таман толико колико је клинцима требало да одрасту. Ако се сликом може описати звук, онда је плач „комшије“ буцка – усијана метална жица коју вам гурају у уво. Жив и здрав био, љубила га мајка… 

 Шести разлог

Овде  јавно мњење за сваког ко одмах после доручка (а по могућству и пре) не крене на плажу, поставља питање не само физичке способности него и менталне урачунљивости. Врло је неприхватљиво да останете у соби са новинама и другом кафом. Или да вам је баш тада угодније уз ТВ на ком је београдски Јутарњи програм. А ако вас ухвате да пишете, као што је мене пресрео Анђелко, прво што им падне на памет јесте да се ради о тестаменту којим распоређујете своју покретну и непокретну имовину: – Раксоне, `ајмо на купање!  – Нећу, пишем нешто…  –Што, јеси` добро?  -Јесам, што не би` био…  –Па `ајмо онда на купање!  -Нећу, кажем ти, пишем нешто…                 –Пишеш? А јеси` добро овако? Нема шта, само ако уђете у регименту под шеширима и качкетима, са тамним наочарима, купаћим костимима и гуменим папучама, са лоптама, шлауфима и перајима, регименту намазану Фактором 50 која, безизражајних лица и зомбијевског корака, одлази под своју озонску рупу – само тада сте озбиљан, одговоран и, пре свега, здрав човек.  

Седми разлог

На мору, колико год да се отимате, једном морате и на плажу. Само, то није оно море којим су нас мамили са рекламних паноа и агенцијских огласа. Оно чисто, плаво и мирно море са до пола зароњеним сунцем… Ово, ком сам ја изашао на црту, сав бео, смежуран и неспособан да корачам без папуча, одмах се претворило у дивљег мустанга танких живаца. Није ми било дозвољено ни да се претходно превентивно поквасим испод пазуха и у пределу срца – неваспитани ледени талас звекнуо ме је у све виталне органе истовремено, па су се неки (органи) свели на минималне димензије. Увучен у водену стихију без личне сагласности, практично – киднапован, петнаест минута сам покушавао да се докопам најежене обале и, таман када ми се чинило да сам спашен, море ме је враћало у своју слану утробу показујући колико презире сувоземне организме. У исконској борби класичног представника континенталне школе и огромне пресољене водурине – некако сам успео да преживим али сам остао без качкета, наочара и папуча-мезимица. Једино сам гаће успео да сачувам. Ништа ме не питајте…  

Осми разлог

Стомачни ковитлаци су последица здруженог деловања промењене климе, неопраних брескви, хладног неса, сладоледа дугиних боја, жита са шлагом, сутлије са циметом и Амстел пива (пет комада). Што? Колико год не волим да се купам, толико волим све остало. А и чврсто се држим научне истине да ни један WC није далеко уколико се пође на време.

Девети разлог

Војничкој, скоро логорској дисциплини летовалишта где се тачно зна када се сунча, када се плива, када се руча, када се излази у шетњу, снажно доприноси један комби са мегафоном. Он крстари ватреним улицама пркосећи свој четрдесеторици Целзијуса и просипа груби, заповеднички Глас који гарантује да су његове лубенице најслађе и најјефтиније. Да тај Глас чита списак домаћинстава за принудни откуп, или чак списак људи за стрељање, не би требало да мења тоналитет. Богу хвала да широм туристичког места нигде нисам налетео на њега… Иначе бих купио онолико лубеница колико се од мене тражи, 10-15 комада… Боље то него да ме Глас узме у обраду.

Десети разлог

Знам одакле долазе ове 80-огодишњакиње које, уместо да август проводе у хладу баште на периферији покривене ћебетом и обасуте пажњом праунука, овде, у бикинијима, показују шта време учини са кожом, венама и костима обичног смртника. Долазе са својих локалних базена, река, језера и бара, на којима, просто, нема смисла да се разлију као што се разливају по овом приморју, са свим целулитима, чукљевима, стомацима, стријама, борама, последицама лакших можданих удара и осталим инвалидитетима. Тамо, код куће, да се којим случајем скину и оду на сунчање, могле би да престраве неког од припадника ближе родбине и личним примером јаднику покажу шта ће му се десити ако настави да живи. Овако, овде, баш их брига за мене.