Сре. мар 22nd, 2023

Послератно Сарајево, оно које је престало да се бије са собом када је Свет одлучио. Као што је и почело да се бије када је Свет одлучио. Пошто, Свет увек боље од нас зна шта је добро за нас. Гелери су летели још само у сећањима, или у сновима оних који су, и после свега, успевали да сањају. То су били дани у којима се Сарајево изнова напињало да отрпи још један међусобни послератни опроштај. Велики мангупи са све три стране града у котлини протрчалог кроз четворогодишњег Топлог зеца, на питање како су, одговарали би кроз зубати осмех – Добро смо, ал’ ако, тако нам и треба…

Исмет Бајрамовић Ћело, с ким се улица породила на сред криминалног миљеа `66. да као “готов производ“ дочека “босански лонац“ `92, био је командант муслиманских паравојних формација. Ако је познато шта је претурио у миру, ко зна шта је све у рату а ипак, то му није сметало да каже оно што није падало на памет паметним политичарима – Нећу да будем јунак само за муслимане, хоћу да будем јунак за све Сарајлије! Зато је, ваљда, код Алије улазио без куцања а од Радована добио отворен коридор када га је први пут нашао снајпер. 

Чим су униформе отишле на прање а пушке у сошке, Ћело се вратио златном ланцу пасуљашу, рокерској одећи, кабриолетима, чоперима и кратким цевима којима је, сад уместо војника, постројавао “колеге“ из квадратуре подземља и сектора сиве економије. На другој страни, обичним смртницима позајмљивао је новац без нарочите обавезе враћања и уступао своје место кад у кафић уђе какав заљубљени пар ком сналажење није јача страна. Као беспоговорни вођа навијача ФК Сарајево, довожен је фијакером на централни део трибине и бивао поздрављан жешће од Предрага Пашића и Хусрефа Мусемића. Мало нижи од два метра, тарзанског изгледа, косу је везивао у реп до пола леђа тако да му је пут до женских срца био вазда кратак. А ипак, звали га Ћело, јер га је матори шишао до главе у нижим разредима “Фрање Клуза“ ког су похађала сва деца “од зла оца и још горе мајке“. Био је, дакле, Ћело, иако с косом до дупета.

Отвореног Сарајева сви се зажелели, нарочито набилдовани момци стасали ратних година по гудурама Босне. Пошто су били шампиони матичних села, једва су чекали да дођу код браће од стрица у престоницу и измере колико вреде у урбаним условима. Нико као они није умео да онако бахато, тенковски, прође кроз гужву поред шанка до сепареа качећи раменима све редом, без обзира на пол, националну и верску припадност. Родбина их је, до душе, упозоравала на важност пристојног понашања пошто “у Сарај`ву има право јаки` момака“, али су они целу опомену сводили само на двојицу за које су чули: на Јусуфа Јуку Празину и Исмета Бајрамовића Ћелу! С тим да Јука из рата није изашао а Ћелу ће препознати, име говори јебо га ти… 

Те је вечери Ћело стао за шанк са пријатељем из Немачке који је од длака на глави имао само обрве. Још лобању намазао уљем па дошла као друга ротациона светлећа кугла, поред оне на плафону. Са “добро вече“ им се обраћале једино оне Сарајлије које су смеле да се обрате, и то кад су сигурни да не прекидају разговор… “Јес Ћело добар `вако, ал` зајеби“. Некако у то, потера мала нужда братића из Завидовића па он препречи до WC-a баш поред Ћеле и његовог ћосавог ортака поткачивши обојицу. Кад се враћао – опет. Седе за сто, искапи и оно пиво, види – рођаци пребледели! 

–        Шта је?

–        Шта шта је! Знаш кога си закачио, магарче??

–        Кога?

–        Исмета Бајрамовића! Ћелу си закачио, мајмуне!

–        Ауууу, куд ћу сад?

–         Откуд знам, иди се извињавај! Моли!

Оде братић. Јес` да ноге клецају ал` не губи му се баш цео образ. Зато замоли оног науљеног Немца за реч и, сав у дефанзиви, стаде пред њега мирно, као пред команданта:

–        Извини, ко брата те молим… Попио сам коју више и нисам те препозно, матере ми… Ево мене, ево главе… Праштај, ако икако можеш…

Немац не разуме ни реч, ћути и гледа лидера Завидовића како завија. Онда Ћело схвати да “братић није одавле“ па реши да му поштеди живот:

–        Добро јаране, добро, само следећи пут кад пођеш да пишаш немој тако широко. Иди уже, мање ћеш да се свађаш а пре ћеш да стигнеш!

Момак види овај га зајебава а ћелави ћути, па не издржа:

–        Ћело, још једном опрости, неће се поновити… А ти чупави, једи говна личиш ми на овна! Бићу те кад год дођем у Сарајево! Је л` јасно!!! Ово вечерас да захвалиш господину Ћели!

Очевици кажу да је прваку Завидовића и његовој браћи те ноћи све било плаћено. Ишло на рачун Исмета Бајрамовића ког је матори шишао до главе у нижим разредима Основне школе “Фрањо Клуз“ у коју су уписивана искључиво деца “од зла оца и од горе мајке“.

By admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *