ПЕТ ПЕТИНА (ЈЕДНО ЦЕЛО)
Н е м ц и и з Н е м а ч к е
Једног михољског лета био сам фудбалер у предграђу Крлсруеa читавих десет дана. Поподне сам играо утакмице а преподне, шетајући, проучавао Карлсруе, оивичен рекама и украшен шумом, осветљен и обележен, чистих улица и нових саобраћајних знакова. Тако сам открио да код њих постоје дани када је законом забрањено радити, као и суседи који вас очас пријаве држави ако кршите нерадну обавезу. У улици газда Стеве, власника велике српске кафане, где сам гостовао и чију сам екипу појачао у маневру на турниру за пехар од хектолитар пива, цело јутро се чула бушилица, не нарочито гласно. Потпуно је утихнула тек када се пред тим двориштем паркирао плаво-бели аутомобил под ротацијом. Испеглани полицајци узимали су податке двојици који су стајали један поред другог. Више су разговарали са оним у радном комбинезону заврнутих рукава, него са оним који је носио беретку и држао руке у џеповима. Иначе, беретка и комбинезон су били прве комшије, па је беретка пријавила комбинезона због бушилице на празник. Размишљао сам, после, како за ту двојицу више нема мирољубиве коегзистенције и како ће прво престати да говоре, а онда следи паљење свећа наопако и бушење гума на мерцедесу. Међутим – пречка! Следећа четири јутра, пратио сам кроз прозор српске кафане, сретали су се увек у исто време на капијама својих травњака, поздрављали се, једном чак кратко разговарали (?!) и одлазили свако својим путем. Кад сам газда Стеви признао запрепашћење што није дошло до оружаног обрачуна, одговорио је:
– Неће ни доћи!
– Како неће, овај овог оцинкарио ни за шта, како бре неће?
– Не знам како… Швабе су то, `беш им мајку…
А, тај празник, када је дошло до пријаве комшије од стране комшије, пада трећег октобра и зове се Дан немачког јединства – Tag der Deutschen einheit!
Ја и данас, четрдесет година после, могу да кажем исто што сам рекао Стеви на растанку: Ако ја ишта овде разумем, Бог ме убио да ме не убије…
Р а ш а и з В р е л а
Крајем осамдесетих, мој друг Раша Радованаовић из Врела код Уба, који се никаквог посла није плашио, био гастарбајтер у Швајцарској. Послодавац видео доброг радника па му дао смештај у кварту средње класе, где је трава у двориштима војнички подшишана а ниске беле ограде деле домаћинства. Са терасе стана, викендом, пијући пиво, Раша гледао куће преко пута. И, једном чуду, није могао да се начуди: Они леви пеку роштиљ, мирише пола Штанса, пију пиво и слушају музику са џиновског касетофона, а они десни, одмах до њих, седе под сунцобраном и читају новине, док им се деца играју у песку. Нити они леви нуде деснима, нити се десни надају од левих. Ни деца из песка, сунце ти жарко, главу да окрену на лепоту и мирис од преко плота, тако је то истренирано. Или се тако роде, ко зна, причао Раша.
Еееее, код нас би и пролазници добили бар по ћевап у белом `лебу. Јео би цео комшилук. И то прво деца, знана и незнана. На крају би и пси луталице добили оно што остане. Јер, док не оста не би доста.
К и з а с а У б а
Киза је био убедљиво најбољи фрајер наше генерације. Када је отишао да игра рукомет у Шпанију, свима нам је лакнуло јер је ослободио бар три места. Али, не ради се о томе, ствар је у следећем.
После сваке утакмице њих пет-шест старијих играча оду на пиво. Киза виче туру за све. Онда први Шпанац наручи за себе и Кизу. Други за себе и Кизу, трећи исто, четврти, пети…Значи – Кизи и себи. Киза опет туру за цео астал. И тад му најбољи шпански друг шапне, у поверењу:
– Је ли, шта је с тобом, јесу теби сви рођена браћа?
– Је ли, шта је с вама, јесу вама сви непријатељи?
И тако вековима… Нама је близак свако ко није доказано далек, а њима далек свако ко није доказано близак.
Ж е л е з н и ц а и з Ј у г о с л а в и ј е
Путују возом цивил из Словеније и војник из Србије, седе наспрамно у купеу па се, некако, распричали. Цивил ради у Београду, војник служи у Љубљани, пружни прагови лупају успут. На пола пута Словенац извади из кесе две јабуке, оде опере па послужи и Србина тако што јабуке стави на онај преклопни сточић испод прозора. Србин одмах узме већу јабуку и загризе је без резерве. Словенац га гледа и не издржа:
– Drug, nekaj ti moram povedati… (Друже, нешто морам да ти кажем…)
– Причај, буразеру!
– Vzel si večje jabolko… (Узео си већу јабуку…)
– Нормално!
– Ampak, to ni vljudno… (Али, то није пристојно…)
– Није “вљудно“? А шта би ти урадио, мајке ти?
– Če bi se odločila, bi vzela manjšega… (Да сам ја бирао, узео бих мању…)
– Па и добио си мању! Ти уопште не знаш шта хоћеш…
К о р и д а и з Б е о г р а д а
Давне 1971, први и последњи пут код нас, на Ташмајдану, организована је шпанска корида. У то време, када је ову половину света заокруживао Варшавски уговор, Београд је представљао “најзападнију источну тачку“ планете, сав у сваковрсном расту и ширењу, па сте у Народном позоришту могли гледати Лоренса Оливијеа као Отела, или се у шетњи Теразијама саплести о Лиз Тејлор и Ричарда Бартона. Кирк Даглас је преферирао Кнез Михајлову. Једноставно – пола Холивуда је било овде! Тако да, ни та корида није представљала нешто изненађујуће, мада је окупила свих 5000 људи.
Главни матадор је био чувени Луис Мигел Домингин, интимус Пабла Пикаса, инспирација Ернеста Хемингвеја, љубавник Аве Гарднер… Тога дана, пред Београђанима, убијено је дванаест шпанских бикова, како би то они рекли, максимално “уметнички“. Крајње елегентно. Јер, Луис Мигел је дао све од себе. Ипак, тај стари ас крвавог песка осетио је да Ташмајдан, за разлику од свих других арена, не остаје усхиђен кад измучена животиња, након завршног убода кратким мачем, падне на колена. Признао је то тек у Мадриду:
– Они Срби нису нормални… Сви су навијали за бика.