“Знате ли да није културно некоме стајати иза леђа?“, био је највећи калибар одбране професорке из Трстеника док су је опкољавале криминогене карикатуре којима је предавала енглески. На виралном видеу са телефона једног од силоватеља из учионице – лице жене једнако свесне да, колико је физички угрожена, толико нема никога да јој помогне… Њен је ужас, ценим, почео много пре него је села за катедру. Оног сата када се из зборнице тамо упутила. Или оног јутра када је видела дневни распоред. Или оног дана када су је први пут свели на ниво обесправљеног заробљеника чији живот служи за поткусур пијаној стражи.

          Дрхтаво, и до зла бога наивно “Знате ли да није културно некоме стајати иза леђа?“ у гротлу кликтавог смеха хијена, стварало је мучнину као пред снимком извршења смртне казне. Или пред клањем јагњета. Или пред каменовањем оне азијске “грешнице“ прекривене белим чаршафом који пробијају крваве мрље… У тренутку док “ђак“ својој “професорки“ измиче столицу као у глупавим цртаћима где нема страдања од ког се не можеш опоравити, школски амбијент је постао  једна од барака једног од логора у ком се пре погубљења одсеца коса и ваде златни зуби. И, кад већ помињем могућност опоравка од страдања, дубоко верујем да таква могућност не постоји за професуру мученице из Трстеника. Осим ако јој у преосталој просветној каријери не буду додељивана искључиво потпуно штреберска одељења заокупљена борбом за њ.в. просек. 

          Иако криминогене карикатуре, спремне да делују једино из крда, одлично успевају у “повољним општим социјалноклиматским условима“, ипак је питање свих питања – шта је с породицом? Шта су то мама и тата говорили сопственој деци пре него су израсла у рептиле са језиком на раздељак? Јесу ли им у причама за лаку ноћ побеђивали Зла Вештица и Снежна Краљица, Капетан Кука и Гроф Дракула? Биће да јесу. Као што неће бити да их је оволико покварио свет а деца из родитељских дневних боравака изашли као добрице. Најзад, како се тачно зове то што је дубоко засађено у мозгове старијих малолетника да верују како је “о.к.“ некога мучити, а “без везе“ не снимити телефоном? Је л` то оно што је у главама паравојних униформи када снимају обазглављивања и распамећивања само да би се, једног дана, уз хладно пиће и добар дуван, тихо и безбедно враћали на место злочина? Ужитка ради, због чега друго?

          Измицање столице професору да додирне земљу, личило је на измицање столице ономе са омчом око врата да земљу не додирне. Личило је на напад на државу и на њен уставни поредак, мада исти тај уставни поредак такво измицање тако не категорише. А можда би требало, имајући у виду грчку мудрост  – “Ако Атина остане без обућара, ићи ће боса, ако остане без кројача, ићи ће гола, али ако остане без културе, Атине неће бити“. Треба ли зато да се плашимо за себе и сопствени атар ако, после свега трстеничког, високи школски званичник каже како ће “…виновници инцидента бити најстрожије кажњени, а могуће је и избацивање из школе“ (!?) Ма немој… Ова изјава је по калибру једнака оној “Знате ли да није културно некоме стајати иза леђа?“ од које су се, видели смо, криминогене карикатуре на смрт препале. 

Све ће се, рекао бих, завршити лаганим укором Наставничког већа уместо да се, нпр, родитељи жестоко новчано казне – толико да морају на потрошачки кредит а “малишанима“ ово “зезање“ забележи у досије пошто се, претходно, законски установи као прилично дисквалификаторни услов за даље школовање и предстојеће запошљавање. Другим речима – криминогене карикатуре ће се поново извући. И, што је најгоре, размножавати.