Мачка

Подрум зграде у главној улици није био мистичан само због непробојног мрака ком ништа нису могле ни сијалице од 100 свећа. Ни због писка глодара сукобљених са псима луталицама у вези права на животни простор… Него и због тешког воња насталог мешањем испарења сировог угља и заборављених ствари које су станари годинама држали под кључем, све док се неке нису претвориле у жива бића. Ту, одакле је полазио крвоток централног грејања за 16 станова где су живели људи, постојао је тај мрачни, смрдљиви животињски пакао из ког је повремено израњала једна мачка. 

Пошто је била експерт за појављивање ниодкуда и претварање у ниушта, тек накнадно сам приметио да није састављена само од живих делова… Онако жилава и исушена, с погнутом главом и у шуњању као вечити герилац – вукла је за собом задњу леву ногу.  Ја, опет, немам смисла за естетику мачака чак ни на фотографијама за рекламирање хране за кућне љубимце, па сам отворено навијао против ње за лајаве екипе ничијих мешанаца, па и за банде пацова који су јој, могуће, и оставили ногу о концу, тек да је обогаље и учине неспособном за живот у подрумљу. Бивало је да је нема по неколико дана, и таман кад помислим како су је истерали са овога света и тако га спасли њене накарадности, она изникне из сивог ћошка гледајући ме у ниском старту. Носио сам пуне џепове камења не бих ли јој нанео повреде опасне по живот (да је дотучем), или бар дао до знања да је  зграда мала за нас двоје… Гађао је моткама, деловима цигли и осталим приручним средствима из дворишта, пуцао из ваздушне пушке марке „Застава“ извињавајући се комшијама запитаним „шта ради овај лудак?“… Узалуд! Или је била предалеко, или тик до паркираних аутомобила са првом фарбом. Наравно, поставио бих јој  ја и оне отровне „колаче“ да их прогута и умре од цирозе јетре, да нисам знао како би то елегантно избегла смејући се мојој лаковерности. Јер, након вишемесечне опсервације постало је јасно да се храни искључиво мишевима, не пристајући да оброке дели са зунзарама из колективног контејнера чега се, иначе, нису либиле мачке са четири ноге. И тако, доживљавајући пораз за поразом, мало по мало, постало ми је без везе оно џепно камење… А и „Заставу“ са све кутијом дијабола вратио сам једном неплаћеном убици врабаца и голубова.                                                          

Заузврат нисам добио ништа. Саката мачка се и даље појављивала када је хтела, понекад  да, укочено, са безбедног одстојања, још једном проучи мој случај, а некада да једноставно, као дух, прође кроз предмете. Ваљда, онако ненаоружан, са потписаном капитулацијом, лишен убилачких намера, први пут сам приметио да, упркос страшном хендикепу, није изгубила ни грам мечје елеганције. Напротив, кретала се по линијама извученим лењиром, најкраћим путем од  једног до другог мрака и заклона. Пар пута сам остајао под степеништем само да бих је видео, али се она појављивала искључиво када ми није била на памети, негде бочно, негде иза, далеко, неочекивано и недодирљиво. 

После једног фебруара добила је истобојне мачиће само зато да ја не бих утврдио колико их има. Физички уопшпте нису личили на њу али су по неповерењу у мене били иста мајка. Ко зна како ме је представила лижући их на оном подрумском месту ван домашаја репатих пацова и клемпавих џукаца. Добила је мачиће… Значи, ту се негде мувао и извесни паметни мачор ком се допала тронога јер је, очигледно, био свестан да ће му потомци потрајати само ако се помеша са њеном генетиком. До душе, познајући је, пре је она изабрала њега, исцедила оно најбоље и истерала га из свог живота у ком јој помоћ није била потребна. 

А ти мачићи, пуфнасти, сиви, котрљајући, бежали су од мене, проваљеног локалног агресивца на ког им је мајка скретала пажњу. Узалуд сам, као покајани Роберт Дениро из Мисијe,доносио паризер исецкан на коцке, отворене сардине у семеновом уљу и Зденка сир извађен из оног лепљивог целофана.  Била она ту или не, нису прилазили послужењу остављајући га да се спаруши и окамени, или да га поједу они којима је људска самилост потребна. Питам се, како ли је изгледала њихова последња заједничка ноћ пре него што су јој деца отишла у своје животе? И шта им је све одшапутала о пацовима, псима и људима које сам ја, овакав, представио?

Била је, у ствари, веома паметна, чиста, брза, опрезна и невероватно лепа… Међутим, биле су и оне године, сећате се, када су ловци доказивали своју ватрену моћ у урбаном окружењу убијајући, недељом ујутро, псе луталице. На један сноп драмлија налетела је и моја саката мачка чинећи своју девету животну грешку. 

Пронашао сам је испред зграде на постељи од сопствене крви и први и последњи пут стајали смо тако близу. Задња лева нога, за чудо, била је у свршеном складу са остатком тела и ни по чему се није видело да је умрла много раније. Да, прекинули су је у скоро савршеном скоку каквим се хиљаду пута спасла… Обични припити двоцевац, у каубојско-индијанској варијанти (шеширић с` перушкама), упуцао ју је онако успут, немајући појма какву причу прекида. Ееееее…

На брду изнад Шепковца ископао сам јој гроб и обележио камењем да га разазнам када ме пут нанесе. Бројао сам дрвеће и памтио распоред, мерио колико је удаљен од споменика и степеница а колико од стазе којом трче фудбалери. Али, нећете веровати, никада га више нисам нашао: камење се испомерало, дрвеће порасло и помало одшетало, споменик другима окренуо леђа, степенице се укосиле, стаза замрсила и трава заувек другачије порасла… 

Џабе.