Није злато све што сија
У та доба пасуљ се пречесто кувао а шунка се боље чувала, када је шунке било. Такве као ја држава је препознавала само као субјекте згодне за мобилизацију и омиљене дужнике за пружене комуналне услуге. Биле су то гладне године у којима ми је све измицало за много. Или за мало, како кад. Јер, велике шансе се нису указивале, а из малих – ја сам обично погађао пречку. Сећам се дана када су килограм хлеба и литар млека били озбиљна инвестиција, а једно обично сутра – врло далека будућност. Могао сам да бирам како да сукцесивно продужавам такозвани живот: да се наоружам, одметнем у хајдуке и престанем да будем легалиста, или да сопственом кожом наставим да зачепљавам рупе на малом породичном пловилу неотпорном на дубоку воду. Узимајући све околности у обзир, ипак сам одлучио да ми чарапа не постане одевни предмет за главу а калауз замена за свежањ кључева празних просторија. Зато сам постао специјалиста за друге ствари. На пример, за копање темеља стамбених објеката 8X8, за рибање тепиха из ниског старта, за писање колумни 1000 динара по комаду, за ручно прање пелена и за успављивање дечака и девојчице причама које сам измишљао на лицу места. Међутим, све те вештине сабране, рецимо једног четвртка, нису биле гаранц ија да ћу прегурати петак. О викенду да и не говоримо. Нема шта, требало ми је још ортопедских помагала.
Најстрожије речено – дечији додатак је врста социјалне помоћи оним родитељима који јесу упућени како да направе децу, али нису упућени како да их издржавају. Оној великој већини која се боље разуме у секс него у финансије. Оним наивцима који су поверовали стиховима весла ћемо оставити, не требају нам, ми ћемо се пољубит, чун ће пловит сам, а онда се сударили са суровом истином која лепо каже – љубав греје, ал` дрва су дрва.
Било како било, да би дечији додатак добио, мораш дати на увид комплетну документацију о висини личних непримања, као и низ неопозивих признања о сопственим заблудама и неспособностима. Мораш да се судариш са кордоном канцеларијских радника који те гледају испод ока проучавајући твој досадни случај и, што је најгоре, мораш да прескочиш зид од сопственог поноса и самоппоштовања подигнут још док си припадао реду кичмењака. Међутим, пошто већ одавно рачуне нисам полагао ни родитељима (који би ме жалили), ни учитељима, тренерима, официрима и професорима (које бих разочарао), ни бившим љубавима, ни пријатељима, ни рођацима (који би ме се одрекли), већ једино сопственој деци – предао сам са лакоћом папире за добијање новчане помоћи од накострешене државе и у њима све податке о томе како сам доспео у ту супер-тешку социјалну категорију.
Сада је само требало отрпети спорост администрације и, за месец-два дана, осетити благодет јединог редовног месечног примања. И то од државе! Од свих осећаја један од најбољих је онај да ниси заборављен… Да те има и на оним позитивним списковима… Да неко на тебе рачуна, макар у перспективи… Да од тебе не окрећу главу… Да те на силу не препознају… Да ниси сам. Гладном и кад мува у грло улети он рачуна да је добро јео.
Брка из општине стигао је з 15-так дана. Брже него што сам очекивао (раде људи, свака им част).
– Добар дан.
– Добар дан.
– Донео сам вам решење о дечијем додатку, потпишите овде.
– Ауууу, нећу ту него у соби, `ајде унутра да попијемо кафу и ракију…
– Немојте, имам још пуно посла…
– Ма, нема дискусије, улази унутра, хоћу да частим… и тачка!
Од акутног напада среће уопште се не сећам да ли смо Брка из општине и ја попили по једну кафу и две-три ракије, или по две-три кафе и једну ракију, али знам да смо се испричали као што се испричаш са братом кад дођеш на редовно одсуство. Ма, слагали смо се по свим отвореним питањима као што се слажу људи кад се сретну добрим поводом. И растали у здрављу и весељу, рукујући се и тапшући по раменима. А, када сам остао сам, узео сам плави коверат да га нежно отворим и видим како то, после толико времена, црно на бело, изгледа када у њему нису рачуни због којих ћу бити утужен или позиви од којих могу да настрадам. Отворио сам коверат и раширио Решење у ком је писало – ОДБИЈА СЕ.