Одавно смо суочени са околностима у којима престаје бити изненађење када ученици према наставницима/професорима показују отворену нетрпељивост која прераста у вербално и, коначно, физичко насиље. Испрва, такво ученичко понашање бивало је инспирисано намером да се силом издејствује повољнија оцена или избришу неоправдани изостанци. Сада, међутим, имамо примере експлицитног иживљавања, односно неку врсту уживања у понижавању онога ко би требало да буде ауторитет или бар преносилац знања чија се лична безбедност не доводи у питање. Уживање је, дакле, само себи циљ, што представља некакву вишу форму ове социјалне наопакости.

Најсвежији пример страдања за сопственом катедром јесте оно измицање столице професорки док је, престрављену, “ђаци“ снимају мобилним телефонима и урличу од смеха. На тој слици свега обрнутог наглавачке остао је најупечатљивији њен поглед: била је потпуно свесна да јој нико живи не може помоћи. Тачно.

Имајући у виду потребу да се новим мерама превенције и сузбијања насилничког понашања у школама учини нешто, врх националне просветне струке оформио је Радну групу која се бави овим питањем. Оно што је одмах понуђено као решење свакако је немогућност исписивања из школе и промена средине за изгредника пре него васпитно-дисциплинска мера поводом његовог понашања буде изречена. Томе су, иначе, родитељи виновника школског насиља редовно прибегавали како би дете избегло заслужену казну. После оваквог решења, чак и ако након изрицања мере родитељи остану при одлуци да ученик промени средину, васпитно-дисциплинска мера остаје забележена у његовој ђачкој документацији и траје као основ будућег појачаног надзора. С тим у вези, интересантно је напоменути, да удаљење са наставе није уврштено у ред сврсисходних мера превенције и сузбијања насилничког понашања у школама. Разлог за то је сасвим практичан: у том случају појачан надзор био би онемогућен. 

Идеја “практичности“ била је покретач и код модификације постојећег решења о упуђивању починилаца на друштвено-користан или хуманитарни рад. То ангажовање би било чешће и у дужим временским интервалима него до сада. Рад би био или у просторијама школе уз присуство наставника, родитеља, директора и стручног сарадника, или ван школе – у сарадњи са надлежним Центром за социјални рад. 

Правилник о протоколу поступања у Установама у одговору на насиље, злостављање и занемаривање добио је кључну измену формирањем нове платформе “Чувам те“ чија је намена превенција насиља које укључује и децу. Идентификовано је степеновано насиље (I, II и III степен), с тим да код највишег, трећег нивоа, директор образовне установе јесте обавезан да преко ове платформе поднесе пријаву о томе надлежним органима, као и да обавести ресорно министарство и школску управу а све у року од 24 часа. Такође, у року од 48 сати школе су дужне да известе све релевантне инстанце комплетним подацима о инциденту и закључцима тима задуженог за проблеме ове врсте, као и да ажурирају информације о поступку до његовог окончања. 

Постигнута је потпуна сагласност о изменама правила о заштити запослених када су угрожени од ученика старијих од 14 година. Сада је сасвим прецизирано оно што је до сада било описно постављено: ради се о могућности подношења пријаве јавном тужиоцу или суду. 

Максимум новчане казне остао је исти (100 000 динара) али су зато увећане почетне, од 5 000 на 10 000 динара, односно са 30 000 на 40 000 динара. Уз то, јединица из владања улази у просек али се због ње не понавља.

Најзад, предстоје измене финансирања основних и средњих школа у циљу повећања броја стручних сарадника – психолога, педагога, логопеда…