Празници су прошли и иза себе оставили мамурлук, пуне пепељаре, најлошије парчиће печења и заклетве да нећемо никад више 

          Стајала је усред собе ко најлепши цвет. Као да је део маште ил` музике још ослоњене на зидове местимично испрскане црним вином. Аристократском појавом, надлетала је поприште бивше пијане забаве пуна увиђавности и разумевања за све масне бркове и размазане кармине. Као добра вила, пристала на удају зарад других иако је ти други никада неће разумети, ћутала је о својој самоћи. И, доказивала да све лепоте имају заједнички именитељ, па  се у њу можете загледати као у девојку из сна из ког сте се тек пробудили и о ком нема смисла говорити, нарочито не у овим годинама. Може бити и оно месечево дрво са екскурзије у Дубровнику, испод ког сте коначно одрасли. И ваш први поклон мајци за Осми март. Или микро приказ простирања космоса са рукавцима на чијим крајевима сијају други светови са другачијим животима. Не знам, можда је највише подсећала на даму чији је пратилац поражен у двобоју ту испред дворца а она, упркос страшној истини, не показује осећања. Толико другачија од накинђурених четинарских удавача које кубуре са килограмима по ћошковима гостинских соба где их кућни љубимци обарају да тресну о хоблован паркет пре него заврше или у подрумским чекаоницама следеће године, или као огрев за ову…

          Она, присутна таман колико треба и зато једина надживела јануарске баханалије, спада у облике исконских украса  људског простора и времена. Пристојна свим поводима, свако место претвара у трон, та плавокрвно васпитана старица с божјом помоћи да усклади дух и тело у један дуг живот. Додаш ли јој ил` одузмеш  делић, изгубиће све. Стварно, како је остала иста упркос новогодишњем урнебесу плебса?

          Представила ми се, дакле, као краљица која је сачувала круну. Додуше, нешто су говорили и људи који су ми је показали, али људе нисам слушао, није био тренутак. Уместо тога, размишљао сам да ли је у реду да је замолим за плес… И одустао, убеђен да то није у складу са протоколом. Смогао сам снаге тек да питам може ли једна фотографија. Рекла је – да!

И светла су се упалила.