Узимајући СВЕ у обзир, добар пролећни старт фудбалера убског Јединства може бити ударна вест ових дана. Међутим, победа против појачаног Златибора најједноставнијим убедљивим фудбалским резултатом (2:0 – дам ти један, ти не вратиш, дам ти још један, ти опет не вратиш), сама по себи, није превасходно уочљива. Поготову ако се, бар на тренутак, подигнемо изнад рутине посета трибинама “Драгана Џајића“. Јер, тада схватамо да први убски фудбалски клуб никада раније није био на овим висинама. Ни организационо, ни инфраструктурно, ни такмичарски, ни статусно, ни кадровски.

Јединство, данас, има администрацију и, уопште, технички сектор који по знању и способностима далеко превазилази ранг у ком се налази, а ранг је – професионални! Стадион, чији се делови зову по преосталим убским репрезентативцима, Ратку Чолићу, Душану Савићу и Раћи Петровићу, личи на оне који припадају мањим западноевропским прволигашима и, са кровом изнад западног гледалишта, коначно отклања дилему ићи или не ићи на утакмице по киши. Стабилан тимски наступ у Првој лиги, као такав доказан и с јучерашња три бода, правда улагање у претходно поменуте квалитете и обећава спортски миље на ком ћемо пратити многе будуће интернационалне ведете. Јуче је хиљаду људи видело два црнопута момка који решавају утакмицу стављајући сопствени печат на туђу одлуку да баш они буду овдашње аквизиције потребне нарастању клуба. Један од њих (Кари Кари Кваку), баш против Златибора, вероватно је одиграо опроштајни меч пред професионални ангажман у Шведској… Екипи која добро игра не може се приговорити мањак убских играча (колико сам видео јуче само тројица), нарочито ако екипа претендује да стоји на основу високих захтева. Напротив, стварају се услови да млади убски фудбалери стасавају у оштрој конкуренцији где је, изборити се за сопствени висок вредносни положај, необорив доказ личних квалитета. Такав фудбалски клуб подиже град да и у спортском смислу буде на нивоу већ остварених досега и постаје један од центара на мапи националног фудбалског утицаја.