У првој половини седамдесетих живео сам у улици “Маршала Тита“. У, такозваним, официрским зградама где су станови додељивани пре свега бркатим кадровима ЈНА запосленим у гарнизону на периферији Руме. Моја зграда била је одмах до биоскопа “Партизан“ (како би се другачије звао). Ту сам први пут гледао Кинг Конга док једе хеликоптере и осталу механичку живину, трпајући их у уста као “Смоки“, или “Чипс“.  После сам се, само неколико метара одатле, покривен до гуше вуненим јорганом питао да ли је могуће да на свету постоје толико велики мајмуни… Постоје. Неке сам и лично упознао.

Рица, Кибрика, Кубета, Братић, Буца Боксер, Нега Спикер и остали, били су старији од моје генерације десетак година али, ипак, деца социјализма, синови радничке класе која се бициклима враћала са посла, за разлику од, на пример, мога оца који је возио “фићу“ регистарских ознака SM*105-60. Зато је, некако, било у реду да они за биоскоп немају па да ја, нпр, тражим од мојих сем за улазницу и за семенке. Онда то “за семенке“ дам њима да залегне за карте. Ако не залегне,  мени семенке, њима “уфур“. Ко није разумео племенитост једне такве уравниловке био би ишутиран ногом у дупе, пре, а нарочито после пројекције дугометражног америчког филма у боји.

Дужни зид моје собе, уз који је стајао кревет, са унутрашње стране облепљен постерима Мика Џегера и Џорџа Беста, споља је гледао у суседни, онај од пројекционе сале кроз коју су вирблали Тарзан, Џон Вејн, Миодраг Петровић Чкаља и, речени, Кинг Конг јачи од америчке авијације. Између зидова две зграде, дакле – од зида моје собе до зида биоскопа, био је некакав простор повезан бетонском плочом, за пењачке способности моје генерације – непремостива препрека. Ограда према дворишту “официрских зграда“ затварала је чак и поглед унутра, претварајући тих метар и по ширине у најмистичније место овога света, поред Алибабине пећине са тајном шифром и оне Фантомове камене лобање у срцу афричке џунгле. А да се нешто тамо дешава, било је јасно као дан. Или као ноћ, пошто су Рица, Кибрика, Кубета, Братић, Буца Боксер и Нега Спикер најчешће ноћу ћутке запоседали тај свемирски брод користећи избочине и удубљења на искрзалим сивим фасадама. Тамо су остајали дуго. Шта – има – горе???

–        Еј, шта има горе?

–         Нема ништа.

–        Шта има?

–        Нема ништа, јесам ти реко!

–        Штааа имааа?

–        Марш бре у пичку материну!

–        Мооолим те, шта има горе?

–        Имаш лову за биоскоп?

–        Имам!

–        А за семенке?

–        Имам!

–        Дај све.

–        Ево…

–        Знаш шта има горе, горе су ти нераспаковане играчке за децу… Милион играчака: пластични камиони, метални аутомобилчићи, разне лопте, дрвени коњићи за љуљање, каубојски пиштољ на каписле, пушка “винчестерка“, кликери стакленци и порцуланци, рекети за стони тенис, копачке са шест крампона, патике “Шангајке“…  Дизниленд, кеве ми… Ај` сад, бежи!

Шта рећи… Био сам довољно клинац да поверујем али и довољно лукав да то епохално сазнање, које сам додуше поштено платио, не поделим ни са ким из моје категорије. Био сам чак толико покварен да се и даље шатро питам “шта има горе?“ сред булументе балаваца, џепова пуних зелених ринглова од који се најпре добија пролив ако нећеш у школу. 

–        Шта ли има горе, да ми је знати?

–        Појма немам, часна Титова пионирска!

Као завереник у дубокој конспирацији, док смо у дворишту играли “на мале“ гледао сам, испод ока, распоред избочених цигала и удубљења уз које ћу моћи горе, онда кад ојачам и онда кад не буде никога… А ноћу, заспивао мислећи како ме само зид собе дели од света Волта Дизнија за ког, поред толике деце, знам само ја. И што сам дуже ћутао о тајној локацији Дизниленда бивао сам сигурнији да ту заиста постоји. Могао сам да направим попис инвентара колико често је та никад виђена мрачна квадратура сијала у мојој глави. 

А онда је ћале добио већи стан у Железничкој 43. То је било неколико километара далеко од “Маршала Тита“. Сеоба се некако поклопила са почетком моје ере фудбала, с првим концертом румске панк групе “Машинско уље“ у којој је чувени Јеж лупао бубњеве, са првим значајним екскурзијама у Дубровнику и Сарајеву. Постале су ми важне “старке“ и “левиске“, онда Емерсон, Лејк и Палмер, Сајмон и Гарфанкл, Дуле Савић и Зоран Филиповић… А ипак, ту и тамо, пукло би ме у главу брдо оних нераспакованих играчака чију сам пленидбу из неких разлога одлагао. И, кад би ми бануле пред очи, онако непронађене, разбацане, у целофанима, био бих срећан колико и ућутан о том малом руднику устрептале радости чије су резерве биле непроцењиве. 

Из Руме сам отишао са четрнаест. Сви смо отишли. Тада сам разумео шта значи оно – “Бог се грохотом смеје кад човек каже – Ја планирам…“. Па, пошто нам је породични живот одударио од планова, и то на тумбе, понели смо само неколико кофера на кровном гепеку белог “фиће“ регистарских ознака SM*105-60 јер ни за шта друго није било ни времена ни живаца. Што се мене тиче, нагло сам пресађен у другу саксију и, размишљајући о минулим годинама а свака ми је била еон, после ко зна колико сам се сетио тајног Дизниленда ослоњеног на спољњу страну зида моје собе. И опет, онај исти осећај усхићења, као када се сетиш да мапу где је зкопан златан ћуп имаш само ти… Рекао сам себи – чим ових дана одем у Руму, пењем се у Дизниленд! И, интересантно, први пут помислио како ми је важнија мапа него ћуп.

Међутим, у Руму сам отишао тек после дванаест година. Свадбена колона мојих школских другова, Биљане и Саше, прошла је кроз улицу Маршала Тита али ја нисам скидао наочари за сунце поред моје старе зграде и некадашњег биоскопа “Партизан“, поред тог “светог места“, плашећи се да ме место не препозна и не позове. Не би био ред да се пентрам онако упарађен. И припит.

Прошло је и неколико деценија, а Рума ме једнако привлачила. Сваких, отприлике, четири-пет година изаберем сунчан дан, с благим ветром и оним паперјастим облацима за украшавање неба, па се паркирам негде у Орловићевој и пешке обиђем знамените ћошкове. Мој стари стан, ослоњен на биоскоп “Партизан“ редовно остављам за крај смотре претходног живота. С тим што је стан, има пар година, нечији пословни простор, а биоскоп одавно преуређен у приватни угоститељски објекат. Између, као и увек, заклоњен од погледа из дворишта “официрских зграда“, ушушкан зидовима и прекривен сопственим мраком, вековао је мој Дизниленд са стотинама играчака које чекају оног мене. Не овог, неповерљивог, досадног, предвидивог, овог кога је срамота да се попне пар метара у вис јер га, мош` мислити, неко гледа. Зато сам се враћао преко Саве нерашчишћених рачуна са детињством, размишљајући како нисам баш најнормалнији ако још увек, макар и милиметар, верујем да…ма `ајде.

15.05.2022., последњи пут сам стајао укочен испод моје тоне нераспакованих играчака. Иза, грактале су непознате жене грдећи децу у песку. Један црвени аутомобил прошао је кроз хаустор и ушао у двориште. Из моје зграде изашао је дечак са мајком, личио на мене. Никад већа гужва. Никад већи блам ако се пењем… Али, било ме баш брига: после тачно пола века, налакћен на учвршћен, бетонски зид, са стопалима на избоченим циглама обновљених фасада – видео сам дизниленд… ОКРЕНУТУ ПРАЗНУ ГАЈБУ ПИВА КАО КОЦКАРСКИ СТО, НАСЛАГАНЕ ЦИГЛЕ УМЕСТО СТОЛИЦА И ТЕПИХ ОД ОПУШАКА…

 Помало прашњав од пењања скочио сам право пред загледане људе и прекинуо непријатну тишину:

          – Извините, је л’ познајете Рицу, Кибрику и Кубету?

          – Не.

         – А Буцу Боксера и Негу Спикера?

         – Не. А, извините, ко сте ви?

         – Ја сам њихов друг…

Мислим да у Руми, најзад, више немам шта да тражим. Или, како иде она ствар од Дугмића – “Никад се нећу вратит у свој родни град. Тамо ме не чека нико, и већ су избледела сва лица, и већ одавно имена им не знам…“