Рођаче, лопта одскаче

Да сам пре неку годину умро, не само да данас не бих био жив, него ни појма не бих имао да постоје фудбалске лопте са тегом унутра. То су оне које се користе за мали фудбал, направљене тако да, како год их удариш, имају ласерски правилну путању и дупло мање одскачу од ових нормалних, неуштројених лопти. Дакле, осим што ми личе на ушкропљеног ждрепца ком више није ни до чега, или на дивљег вепра са брњицом онеспособљеног да рије земљу и буде оно што јесте, или на заробљену мечку која се за пиво пење уз бандеру, подсећају ме и на евнуха скраћеног за „ону ствар“ само зато да би терцирао у хору неких вечних дечака. Са овим лоптастим механизмима, прецизним, умировљеним, предвидивим, припитомљеним, рапидно расте број оних који су кадри да играју фудбал. Другим речима – шта ће ти фудбалски послушне ноге ако имаш фудбалски послушну лопту. 

Додуше, за мене је чудо над чудима било и оно онда када су направили буба-мару отпорну на кишу. Ону која током 90-минутне провале облака не попије ни кап, неотежа ни грам. Ону бело-црну краљицу због које су избачене из употребе кожне попијуше, вечито мокре, клизаве и тешке као сом капиталац… Ко је то ударио главом после голманског дегажирања тај се није сећао следећих пет минута.

Добро, ако је ова „прва технолошко-фудбалска револуција“, са сувим лоптама, нешто чиме се фудбалерима пожелео дужи живот и боље здравље, шта се хтело са овим тегом у лопти, молим вас лепо? Једино ако је намера да се играчки фабрикују иксногаши и дустабанлије којима је природна лопта пребрза, па не могу јадни да је стигну… Једино ако би на терен мало и они који не умеју али воле, не смеју али желе, они који пристају на бедни дил по ком би игра требало да се прилагоди њима а не они њој! Једино ако би и лопте требало утерати у ред, да нам деци не иду на живце зато што одскачу.

А знате ли са чиме се све некада играло? Пустите оне кишне кожне са петоминутном амнезијом, то је било једном недељно. Пустите и оне рукометне – мало веће, и оне за плажу – мало мање, и оне за тенис – најмање, и крпењаче, и пластичњаче, и оне са кришкама, и оне са туфнама, и сунђере за таблу на великим одморима, и конзерве кока-коле на екскурзијама… Била је једна лопта која је представљала отелотворење страве и ужаса за сваки „живи зид“, за сваког голмана, за сваког одбрамбеног играча који „улази у шут“. Али и за публику, за власнике околних кућа са великим прозорима, за децу коју су изводили да се играју у оближњем песку и, наравно, за случајне пролазнике несвесне животне опасности. Звала се, ко зна зашто, Специјалка. Први пут сам је видео у рукама покојног професора Завише Станојевића када смо губили час географије.

Ту је лопту, за забаву омладине, радника, сељака и поштене интелигенције, а у оквиру редовног фабричког програма, производио пиротски „Тигар„. И то без трунке гриже савести. Јер, ова гумена звер имала је укрштену природу дивљег Мустанга са северноамеричких ливада и дивље мачке које пет дана није јела. Увек тврда као пред експлозију, са милиметарским избочинама на површини оштрим као жилет, летела је како год је упутиш непредвидивим ваздушним линијама, и то једнолико убрзано. Играти са њом на два гола, уместо са неком хуманом направом, било је као када на поклон добијеш кућног љубимца који уједа. За доброг шутера Специјалка је представљала хладно оружје. Пре сваког слободног ударца противник је могао да бира: да се лепо склони и прими гол, или да се јуначи па да трпи бол! Кога Специјалка закачи изнад колена, добије печат као сваки бут са тржишном декларацијом. Кога звекне у леђа, тај сутра не иде у школу и буде му оправдано. А кад, не дај Боже, погоди у лице неког пунолетног, због промене личног описа трајног карактера, морао је поново да вади сва документа са фотографијом. Ако је танго, као што кажу, тужна мисао која се плеше, онда је Специјалка гумена лопта која боли, то вам гарантујем из личног искуства. И, упркос свему, волим је више од ове „трудњаче„ са тегом у стомаку, с којом везног играча могу да играју и виталнији геријатријски случајеви.

Џабе, фудбал еволуира у нешто нежно, безболно, ватом постављено. Тако је са копачкама лакшим од ненаписаног писма, тако је са теренима од вештачке траве равним као стакло, тако је са лоптама, а тако је и са играчима који су већ у седамнаестој претплаћени код физиотерапута због, углавном, измишљених повреда. А пре тачно 30 година, када бисмо се пренемагали због неке ситнице, незаборавни професор Завиша, иначе, Ноби Стајлс убског фудбала, јунак над јунацима, људина сав од срца, говорио нам је овако:

–        Слушајте дезертери: сломим ти ја цеваницу против Динама из Панчева у 15-ом минуту, а дошло нас тачно једанаест! И шта сам урадио? Ништа! Вежем то канапом и одиграјем до краја! С тим да у задњем минуту сломљеном ногом изведем корнер, пре лопте стинем у шеснаестерац, главом постигнем гол и добијемо 1:0! Сутра, нормално, на пос`о.

Их, да је професор жив па да види ову лопту са тегом, три би се дана грохотом смејао.