Када је дечак почео да пуца па док није престао, за питања је било касно а за одговоре рано. Само је људски живот новим страдањем посведочио колико је крхк и нападнут. У то кратко, штекћуће, севајуће од цеви до тела, стала је сва средокраћа између онога што нам је промакло а морали смо видети и онога што долази а не можемо избећи. Био је то рукохват ђавола, својеглав, нагао и стрм.

          Ако је Коста био одбачен, исмеван, неваспитан, запостављен, затрован, уплашен, депресиван, усамљен па одлучан да казни све по списку, онда ово зло има корен и могло се ишчупати пре рађања. Ако је момак из Младеновца носио мајицу “88“ (Х је осмо слово абецеде, једно до другог Х и Х, односно латичично “НН“ у значењу “Heil Hitler“) као видљиви симбол сопствене наопакости, ако му је идол био зломислећи кловн подземља а најбољи друг изложбени примерак из ружичастог задругарског излога, и све то трајало, онда се змају могло на реп а змији у главу! Онда су се видели слузави трагови од болести до смрти које је неко могао, или морао, прекинути да се болест и смрт не споје. А, ако ништа од тога није било ни код Косте, ни код Уроша, него су нам дошли као земљотрес, као лавина, као одрон, без најаве и опомене, онда нам нема превентиве. Ја сам, међутим, оптимиста.

          Може ли се даље живети? Ми, који смо само ударени у потиљак ушицама бесмисла слушајући вести о смрти деце, наставили смо даље када смо се, брже-боље, чули са сопственом, или када смо кроз одшкринута врата виделикако спавају после ноћне припреме испита. Вера у сопствене срећне дане испуниће нам горку празнину ископану туђим страдањем. Други, који су преживели “списак“, остаће заувек рањени и те ће ране проговарати кад год им опет буде хладно, или страшно, или тужно, кад год чују да се и другима десило то што се десило њима, или кад год помисле на то у лифту, у аутомобилу, на годишњим одморима, на растанцима… Неки од њих ће звер успети да држе на чврстом кратком ланцу а некима ће онако необуздана и отровна исцртати остатак вермена. Живеће и убице, ако се то њихово може назвати животом. Живеће дотле док им се мисао не судари са космосом испреплетених душа које су згрозили оном средокраћом између свега што је промакло и свега што је дошло. Живеће дуже од онога што је еталон земаљског уписа у људе, али ће и умрети пре смрти, све по правилима која важе тамо одакле се не може вратити. 

Има ли наде? Има, јер она последња умире. Мада, као ово сад, човек помисли да ни њен ред није далеко.