Колико је човек неотпоран на менталне утицаје којима се гура у неравнотежу показао је и недавни перформанс мађионичара Алехандра Тореса у њујоршком метроу. Он се, маскиран у кловна Пенивајса из популарног хорор филма “И.Т.“ Стивена Кинга, понављајући сабласну фразу “Сви ми плутамо!“, обраћао путницима подземне железнице и постизао оно што је очекивао да ће постићи: неверицу, страх, панику и, на бази тога, сасвим нерационална понашања преплашених људи који би требало да разумеју одвојеност једног злог филмског јунака и једне успављујуће свакодневнице. Чак и ако узмемо да “Велика јабука“ са својих 8.500.000 становника дневно доноси чуда каквих нема у већини скромнијих социјалних средина, препадање од измишљеног лика који станује у равни где станује и Божић Бата, опомињући је сигнал да људски мозак, у принципу, значајно карактерише неотпорност на лукаве методе завођења. Вратимо ли се у 1938. и сетимо радио драме “Рат светова“ коју је режирао легендарни Орсон Велс и извео 30.10, за празник “Ноћ вештица“, сетићемо се и огромне панике која је том приликом завладала широм Америке убеђене да се ради о директном преносу напада Марсоваца на планету Земљу. Било је и самоубистава.

          Дакле, имајући у виду поводљивост људске памети а она је, по природи ствари, најизраженија код деце и адолесцената, према истој се мора опходити као према лако ломљивој ствари високе вредности. То практично значи неопходност да се правовремено, или ако хоћете превентивно, делује на формирање способности реалног опажања околности и правилног избора из оквира њене понуде. Другим речима – колико год има разлога да се критикује много тога на шта млади људи наилазе бивајући отвореног ума на глобалној пијаци различитих укуса, још више треба бити посвећен изградњи њихове спремности да узму само оно што ће добром служити. Према томе, посао је превасходно на старијима, пре свега на породици.  Јер, неко ће с правом приметити да је и раније било елктронски подељеног насиља које је стизало у дневне собе у којима су и дечје столице. Том и Џери су се сваки дан у 19:15, пре ТВ Дневника 2, међусобно “убијали“ бар по десетак пута, Птица Тркачица оног сиротог Којота гурала низ кањон кад год јој тикван пружи прилику а Чарли Чаплин бивао најсмешнији баш кад звекне главом у бандеру онако како, иначе, нема опоравка. И сви су преживљавали сопствене смрти сугеришући да умирање дође као јача прехлада, ништа више. Било је, значи, и пре виђеног насиља у ратним, гангстерским и ловачким причама… Али никада без “кровног“ присуства родитеља да објасне шта је писац/ловац хтео да каже. Постојање функционалне породице чини разлику у утицају оног и овог сугерисања да се не гине после пада са четвртог спрата.

          Све у свему, када је дечак убица одлучио да пуца по школи, и то не у учионичку таблу и у справе у фискултурној сали, него у школске другове, професора и послужитеља, било је у тој одлуци очаја који је тежио да се покаже. Али, сем очаја, било је и каквог таквог уверења да се оружаном ватром ништа не мења коначно, и да је та ватра, у крајњој линији, дозвољен израз његовог дубоког унутрашњег незадовољства. Томе сведочи, како кажу, и дечаково уверење да ће након свега ускоро кући, пошто већ не испуњава услове за кривичну одговорност па, с тога, нема смисла да га се било где задржава (!?) Апокалиптично одсуство свести о реалним димензијама свега што је учинио пиштољем у школи свакако је “дозидано“ у мрачној соби самотним игрицама на рачунару где је једино светло симулација дејства ватреног оружја у виртуелне непријатеље. Вероватно, и одласцима у стрељану са оцем што, само по себи, ипак, не мора бити никакав ђаволски окидач. Међутим, како год да се објашњава наопако постављени вредносни систем дечака Косте, долази се до његовог односа са родитељима обележеног довољно великом празнином да се у њој развије тако велико зло. Или је том односу, из другог угла гледано, недостајао минимум квалитета да примети шта се ваља иза свих одличних оцена једног интровертног дечака. 

Закључак је, свакако, следећи: док се не успоставе другачији приоритети у функционисању и циљевима медија, док се не догоди да политичке и бизнис структуре, свака за себе, подигну степен толерантности у опхођењу, док друштвене мреже не уведу саморестрикције на сајтовима створеним да буду опијум за народне масе, док ријалити програми измишљени на најзападнијем западу не нестану из ТВ продукција…док се друштво не опорави од кооперативне акције одбацивања традиционалних вредности прераслих у универзалне – породица је једина која (још увек)има потенцијал да заштити људску памет која одраста.